Жена

6

дојка. И Радоју није лако, али стегао срце, па утишава жену: — Шта си, Бога ти, ударила у кукњавур Као да није отишла у своју кућу. Умири се. Било је што је морало бити. Ми јеи нисмо чували и гајили да код нас седе плете. Зар твоја мајка тебе није чувала и подизала; Па, ето, оставила си је и дошла у своју кућу.

— Јаој, моје слатко дете! — Зајеца Станија, па се поклопи на кревет.

Једва ју је после Радоје умирио,

Сврши се свадба Радојкина.

Пуна три дана јело се и пило до миле воље, Милена жени свога мезимца. Ко зна хоћели дочекати да жени унуке, па је хтела да се прича о весељу у њеној кући. А, Бога ми, и причаће се. Нико није отишао ненахрањен и ненапојен.

Радојки необично у новој кући. Кућа пуна народа. Али нико не седи дакон, него је као у кошници: Сваки је по цео дан у послу. Само Радојки још не дају посла. Тако је наредила Милена. Јетрвама Радојкиним није то право. Али ко сме и речи проговорити кад је свекрва тако одредила. Радојка се окреће по пуној кући. Али јој се не седи без посла, него само тражи да што уради.

Спасенија, најстарија јој јетрва, био ред да кува и меси, и она је непрестаоо у послу: час преће хлеб, час је око ва: тришта, те надгледа лонце. Радојка је непрестано уз њу: Гледа је како и шта ради, па јој помаже, колико уме и може.

— Нека, нека, немој ти! —- Као одбија је Спасенија. Али Радојка се опет свила око ње, па јој или просеје брашно, или потакне ватру, или очисти и исече лук за запршку. А право је чудо, како је брзо свикла све то. Милена све то види, а чини се да не види. А мило јој, Боже, мило.

— Није Милену њено око до сада преварило, — говори она за себе. Неће, вала, ни сада.

(Наставиће се)

па са Га угани а поје меч. МЕ

Хајдемо у башту, зове нас цвеће. зову нас руже, птице, пролеће. Радимо сложно у селу сви,

од свога зноја живимо ми. Живео сељак стар и млад Живело село, живео рад!

ИЗ