Женски покрет

као један чисто женски скандал. И по својој природној логици неодговорног мужјака, и по стварном познавању морала данашњег друштва, закључује он да њему, као човеку, ипак више иде у рачун туђ скандал него ма каква лична обавеза и дужност. Нарочито га храбри при томе сазнање да по садашњим нашим појмовима греши само жена, али да ни њу не осуђују строго-ако уме да сакрије свој грех и на тај начин скине са себе сву одговорност, Ружу Стојановић морало је не само разочарати него и запрепастити и дубоко заболети овакво откриће, као и све могућности које јој се наметале да регулише своје ново стање. Наједном свирепо је осетила да друштво, какво је да је, са свима својим традицијама, компромисима и формама, ипак има више и снаге и права него појединац; да једна конвенционална уредба друштвена још увек више вреди него и љубав, и част, и савест; да човек у сексуалним односима уопште не пристаје на поштовање својих обавеза ако претходно не призове као сведоке цео свет и закон. Они који су писали о случају Руже Стојановић већином се заустављају на тренутку када се јавља то питање о браку и мисле да је најважније знати је ли Младен Берић уопште давао каквих утешних обећања. Несумњиво је да би истинит одговор на то питање боље расветлио цео догађај и појачао кривицу једнога или другог; али морална оптужба против Младена Берића не би се могла поништити ни онда када би се одговорило негативно. Овде наиме није у питању девојка заведена, увучена у сексуалне односе лепим речима и великим обећањима, и принуђена да једног дана, заједно са дететом, падне на терет човеку да је издржава и

привеже уза се за цео живот. Овде је реч о једној интелигентној и економски независној Жени, чији последњи захтеви несумњиво сведоче колико је њој било више стало до тога да њено дете добије легалног ода, него да она стекне себи мужа. И то што нама данас изгледа тако дирљиво и честито у њеном несрећном односу, то је та очајна борба мајке ради детета, према коме се она осећала извесно највише крива. Њено испаштање почиње, дакле, од момента када је увидела да се зближила са човеком који у сексуалне односе улази само са својом чисто анималном природом, а да при томе нимало не ангажује и своју савест; када се уверила да он пристаје на брак само под пресијом и наговором других, а у души буни се да ишта учини од онога што не може да му нареди никакав писани закон. И док под таквим утисцима њен бол и одговорност и осећање дужности нагло расту, код њега ако је уопште чега било све слаби, и најзад сасвнм ишчезава у последњем тренутку, када је своју, мужјачку логику поткрепио и познатом сељачком етимологијом. да је морално само оно што се мора. Данас је тешко нагађати шта је Ружа Стојановић у својим најтежим часовима могла да мисли, и какво је изгледало у њој оно што се не поверава никоме, па ни хартији, јер му нико не уме да нађе прави спољашњи израз. Вероватно се и бранила и окривљавала, и правдала и нападала друштво. Вероватно се и кајала што је на поверењу у мушку част засновала свој несрећни однос, и сву важност легалне гаранције схватила тек онда када је, као мати, свирепо морала искусити како брак још увек пружа једину могућност да се полна љубав мирно и поштено регулише у корист детета и жене. Све то могла је она у себи да

Број 7

ЖЕН С К И ПОК Р Е Т

Страна 11