Женски покрет

зимо пo обичају хришћана, који мисле да и Срби муслимани имају харем, Дакле тако затворена живећи најпатријархалније, повучена од света и светске буре, она је и сада верна љуба, добра домаћица, нежна мајка, која рађа здраву децу и васпита их у духу народних обичаја попут Српкиње хришћанке од пре тридесет година у нашој каквој забаченој паланци. Политичком променом, одласком Турске царевине, која је као исламска држава одржавала онај стари и патријархални положај жене, а доласком Аустрије уздрмао се положај и стање наше муслиманке. Валови запада и његови начини живота захватнше и наше муслиманке и њихове фамилије. Ипак ова промена није била така, да би муслиманка била присиљена, да мисли о животу ван куће. Светским ратом, где су изгинули многи мушкарци и нестанком феудалне Аустрије те доласком наше демократске државе настаје врло велика промена и по нашу муслиманку. За цело време до ових промена муслиманка је остала потпуно удаљена од сваке промене у модерном смислу. Остала је потпуно неписмена и без икаква појма о животу ван куће. Турска владавина није јој допустила писменост, а Аустрија је то подржавала из нарочитих политичких разлога. Нестанак многих мушкараца и нагли обрт у економским приликама муслимана, у решењу аграрног питања, тера сада нашу муслиманку да изађе из свога скровишта, а нема је нико да прими и да упути. Њихови мушкарци остали су још тако неумољиво конзервативни да сваки њезин иступ називају врло рђавим именом, а неће да виде њихово очајно стање. Конзервативни муслиман тражи од ње повученост стару, па да је удостији женидбом. Интелигентан муслиман налази је несавременом и неспособном да с њим живи по обичају средине у којој је он васпитан, па се овај одлучује на женидбу њом само ако је богата. На овај начин муслиманка се налази између два супротна правца, па се не може да одлучи, јер види да јој одлука може бити фатална. Госпођица Расема Бисић у Загребу изјавила је да их интелигенција довиљно не помаже и заиста је имала прваво, јер је ова мало по-

жртвовна и превише материјалистичка. Како је и колико наша муслиманка заостала најбоље ће да послужи ова страшна цифра, да је 1919 год. било муслиманских девојчица свега 900 у основним школама у Босни и Херцеговини, где живи преко 630,000 наших муслимана. Ово је ипак велика цифра према оним пре под Аустријом, где се сводила на 10, па можда и мање, При оваком школовању и при оваком спремању за живот а у неприликама изаратним, није никако чудо да је међу муслиманкама сиротицама завладала страшна беда, да их косе најразличитије болести и да их има много које су отишле путем који осуђује свака вера, a то је путем продавања свога тела. Да би се овој беди стало на пут, да би се спасао пропасти један део нашега народа, није ништа подузето до данас од стране власти. Истина у овоме су власти много мање криве него сами муслимани, који од своје конзервативности не виде да им гори над главом. Овоме су опет најпре почеле да траже лека баш оне о чијој се судбини и ради, a то су саме муслиманке. Већ има неколико њихових женских друштава као „Освитање“ у Сарајеву, „Спас“ у Бања-Луци, „Задруга Муслиманки“ у Мостару, којима је циљ просвећивање муслуманке и упућивање за практичан живот садашњице. И у школовању настао је силан покрет. Ове године се уписало у гимназију у Сарајеву до 60 муслиманских девојчица, које ће учити чак заједно са својим колегама мушкарцпма разних вера. Интересантно је да су девојчице махом без очева и без мушких старешина, те да су њихове мајке те које су прешле преко свих предрасуда и послале своје ћерке да се школују. У циљу што лакшег школовања ових муслиманских девојчица, а које су сиромашног стања, млађа интелигенција муслиманска отворила је женски конвикт помоћу хуманог друштва „Гајрет“ у Сарајеву, где је до сада примљено двадесет малих девојчица на стан, и храну. Морамо овде да констатујемо да су саме жене почеле да раде о своме спасу из беде и о својој бољој бу-

Број 8.

ЖЕНСКИ ПО КЈРЈЕ Т

Страна 15.