Женски покрет

достојна да се човек на њој задржи оволико. Али тенденција која провејава кроз њу толико је неваљала, да је дужност зауставити се и одбранити једно мртво створење, које и иза гроба, xoћe да прља човек који јој је учинио живот немогућим. И ако нико од нас позитивно не зна какви су мотиви бацили пок. Ружицу у руке овога човека и какав је био уговор међу њима, једно позитивно знамо сви који смо је познавали, њене пријатељице и другарице као и ми обични познаници, да она није била у стању с једним човеком дете да зачне и другом да га подмеће. To је клевета која се баца једном гробу, немом, који нема ко да брани. Поступак је сличан онима који откопавају жртве из њихових гробова и узимају им последње драгоцености, с којима су покопани. Рђав посао ради професор Берић. Ои и бсз тога има доста на својој савести и не би требао да је терети више. У нашем друштву, у коме сви морални сукоби остају нерешени и ради чега је, ваљада, и постала пословица; свако чудо за трн дана, могао је и он помислити, да he се и о њему говорити, ућутати и временом заборавити. A ишао је чак и даље. Није хтео ни да сачека да време учини своје. Још су новине брујале о њему, још су духови с узбуђењем говорилн о његовом делу, још на гробу жртве ни травка није никла, а професор, с јединственом сигурношћу у себе и потцењивањем морала данашњега друштва, кандидује се за народног посланика за конституанту ! И за мало, па смо могли доживети ту част, да га видимо где заседава у парламенту и уређује нову државу и ново друштво, човек који није имео учинити лепим ни свој властити живот. Према данашњим законима данашњег друштва може професор Берић упропастити педесет најбољих девојака, може покопати педесеторо своје деце и да ником за то не одговара. Може и не бити одлучен с универзитета, може бити изабран и за народног посланика, може се и оженити девојком с миразом о којем је сневао, кад је просио београдске девојке, па ипак да се не осећа добро. У сваком људском створу, будан

или успаван, лежи судија. И кад се код професора Берића он буде разбудио, кад гробови почну говорити му својим језиком, неправедни људски закони који су га сачували од тамнице, неће бити у могућности да га сачувају затвора вечне самоће, мрачније и од саме смрти. И све друго у речи професора Берића одсуствује и најмањим укусом. Чему служи причање, и могуће неверно, сцена које су се међу њима одигравале? Нашто прича о првом веренику, о нелојалности ујниноЈ, докази да он није крив, јер је поч. Ружица путовала док је он служио војску, као и закључак да он није крив, јер га покојница није казнила. И после свега ружног, безгранично ружног и неверног што је изнео о девојци чију смо лепу душу много нас знали и познавали, она рђаво уметнута фраза, да би имао да каже још лепше ствари о покојници, али „ de mortuis nihil nisi bene“! Колико ритерства! После тога бледе остале нечовечности којима је његова реч препуна. Професору не само што оскудева добар укус, најелементарнији појам о лепоме и допуштеноме, већ он у своме цинизму иде и даље, он жонглира. И жонглира на прост и груб начин, рачунајући да има посла с публиком још горег укуса но што је његов. Позива све девојке које је просио, да се јаве преко уредништва. И нехотице сам се сетила оних мађионичара, које смо у детињству гледали по вашарима, како гутају ватрене кугле, оштре ножеве, избацују их затим пред публиком напоље и позивају нас да узмемо у руку и куглу и ножеве рачунајући при том само с нашим дечијим страхом од ватрене кугле и балава и крвава ножа, Зна добро професор Берић да није у обичају да девојке јавно причају о својим просиоцима, још мање да о томе извештавају уредништва листова, a најмање да везују своје име с именом човека које данас, у нашем друштву, тако рђаво одјекује и из тога покушава да прави свој капитал: Само, само заборавља једно, да се нема увек публика с вашара и да има много, много света с бољим укусом но што је његов.

Страна 8.

ЖЕНСКИ П О Е Т

БројB.