Женски покрет

Или ово место: Када је Перун завршио ковање карика, његова жена опремила и пресавила чакшире, син му се вратио од драгане па се правио ко да се није ни кретао од куће те вечери, и биле покупљене шљиве од младежи, и Велес се добро опрао од гари, настала је вечера врло тиха, мршава и брза. Потом су полегали скоро не свлачећи се, по великој постељи једно крај другог. Велико топло небо зањиха се звездама, црница отвори своје поре роси, дрва се зањихаше пуна благослова, зричци зазрикаше, жабе закрекеташе, река зашуме јаче, јежеви изшеташе. Рај је спавао. Ово дело обилује оваквим сликама, које вам дају илузију стварности. Али није само ово одлика тога дела. И оно има своју главну најјачу мисао: срећа, величина човека, јесте враћање природи, једноставном, примитивном животу које даје слободу и моћ Бога, док насупрот стоји данашњи живот човека као роба, спутаног оним силама и снагама природе које је он имао намеру да подјарми. Бог је онај човек, везан за земљу, снажни, плећати, чијим ноздрвама није ограничен ваздух ни уским одајама, ни улицама, ни фабричким димњацима, човек који све своје потребе сам подмирује у непосредном додиру са природом. Зато је слободан, јер не зависи од других, зато му се не намеће формула других и зато у њега нема ни граница једној или другој врсти морала: тај појам и не постоји. Закона нема свет без конвенција. Тај човек, примитивни, oсећа природу у свима њеним нијансама. У таквом односу човека према природи, она је потчињена њему, она му пружа све. И она је таква само зато да би њему човеку Богу било најбоље. То се најлепше види из оних редова о Богу Купалу, који је болестан, на самрти. Трава и земља омекшавају да би му били постеља, небо и облаци се сагибају да га покрију, камен се загрева место јастука, дворе га јеле и омаре, скупљајући све мирисе планинске ветар му спрема понуде, киша из облака га умива, поји га соко сива тица, милује га сунце са висине, походе га мравићи из траве, пуни су бриге листови на гранама, жале га небесне звездице, љубе га горске бубице, мазе га цветови детелине, шапућу му зрикавци, буди га горски вук, открива га зора невеста, целива га лахор јутарњи, клањају се чопори волова, дају му своје млечне сузе краве тек истеране, грле га чобанице, кити га класје житно, чува га хладни студени извор, поздрављају га рибе из река, певају му валови изворски, кличу му rope и брда, дозивају га дивљи голубови, дозива га фрула са трла, дозивају га овце и овнови, дозивају га ждребице разигране, дозивају та токе јуначке. Оздравио Купало. * Да пређем на Црњанског. И он је за мене врло занимљив. Ако дођем до кључа свих његових израза, ја мислим да ћу имати право уметничко уживање читајући гa. Као и први, као и Растко Петровић, и његова необична машта местимице даје

1 и 2

Листак

55