Женски покрет

меродавна управо жена а не муж, тако да синови и кћери припадају мајци а не оцу и да наслеђе полази од од оца. Сличне наговештаје нашао је Бахофен још и код других неких народа. Тако напр. указује он како се у Тацитовој „Германији" налази једна белешка, према којој син код неких германских племена стоји ближе ујаку него оцу. Слично овоме било је према Цезар ву „Bellum gallicum“ и код Брита. Бахофен је скупио више таквих примера а указао је особито и на извесне карактерности мита и легенда, које, како изгледа, такође наговештавају сличну претежност жене у прво доба. Он мисли да се легенде потцењују и то је за његово доба било свакако тачно кад се држе потпупо безначајним. Легенда додуше није стварност, али она ипак даје, ма и у фантастичном облику, слику ствариости пређашњих времена. Бахофен је затим појединачна своја проматрања уздигао до једне опште теорије. по којој је периоди патријархата или очинскога права претходила периода материнскога права, гинекократија. Глава породице у том браку била је мајка. Романтичним бојама слика он ово стање, кад је удесом човечанства требао управљати лепи пол. Тек доцније је, вели он, човек, са својим грубим бићем али већом интелигенцијом, ступио напред и господарство привукао на себе. И ту се он сад даље пита; Откуда долази да и поред природне надмоћности човекове жена господари у породици пре њега? На ово питање одговара он једним потпуно трезвеним, реалистичким расуђивањем, што с његовим романтичним појмовима о превласти жене стоји у значајној противности. Морамо, вели он, поћи од случаја, где је још и данас у друштву мајка једино мерадавна за своју децу у давању имена, наследству и т. д, Случај овај налазимо тамо, где се деца рађају изван брака. Ту дете свога оца не познаје а не познаје га можда ни сама мајка. Ово стање ванбрачног рађања деце ) мора се, вели Бахофен, уопштити, ако се хоће објаснити зашто деца првобитно припадају мајци. Пре дакле но што је наступило господарство жене у породици, постојало је стање безбрачности, агамија: полно општење без икаква реда. На т ј начин ствара се једна донекле супротна слика породици културних народа, слична оној, којом Хобес црта политичке односе древнога доба. И овде, као и тамо, главна је карактеристика одсутност свакога реда. Из оваквог стања може се

Женски Покрет