Женски покрет

Жеље замрзле, шкрипне снег, и сто. То твоје писмо тражим једино и свелу гранчицу лепе мирисне. Да мазим плашљиво, да je не скрхам, да ми остане као наш брег. A знам кад би на окна лупнуо y сутон са женом коју волиш, отворила бих собу радосна као за нашу љубав да долазиш. A њој бих грозничним дланима грејала смрзле ручице и молила je сестрински: певај му песме лепше него ја. Плави ce ноћ, и снег. И наш брег, Мили, плави ce. A ја плашљиво мазим гранчицу липе мирисне да je не скрхам, да ми остане, свела гранчица да ми остане, као наш брег.

Милица Костић.

КРОЗ РИТМОВЕ ВЕЛИКЕ ЉУБАВИ Милици Kocтић

Није лахор гором зашумио, ни липе нису развиле своје тамне мирисе, нису немирни таласи дошли да запљусну моје уморе, ни сунце да благослови мој грех. Све je то тако једноставно и слично. Само јутрос рано, док je још роса чувала чедност цветова попут веселих тица, дошла je Ваша песма. И сама ce коса моја расплела, и само ce моје тело опружило и очи склопиле. Кроз пробуђену зору, заморену и тиху, кроз бокоре ружа, кроз бледу сенку дрвећа извија ce и пружа, прозмијава и кида Ваша песма. И ширим руке да обујмим тај чаробни ритам, то малено дете једног погледа, једног осмејка, и молим тишину да стане

7

Кроз ритмовс велике љубави

333