Женски покрет
су хануме отишле у шетњу. Након пола часа дошао је син беговице, млади доктор, да нас одведе у харем. Госпођа беговица дочека нас још на собним вратима, а поред ње њена ћерка Фатима и рођака Аиша. Девојке се обрадоваше Милеви, поседаше на миндер и весело приповедаху. Милевина мати и ја водиле смо озбиљан разговор са беговицом и младим доктором. Када смо по обичају испиле кафу и слатко, умешах се и ја у разговор девојака. Аиша ме запита: „Јел те госпођо и Ви сте поборница за женско право?" Мало се изненадих кад чух реч „Ви“. Но одговорих јој: Да, јесам. „А да ли сте зато да и ми скинемо зар и да се слободно крећемо, јер нама је додијало ово ропство, и ми хоћемо просвете; а овако затворене у харему никад нећемо до тога доћи?“ „А да ли читате Аишо?“ — упитах, је „ево рођаци су вам интелигентни, па ће вам знати дати душевне хране. Читајте књиге у којима ћете наћи кориснога знања којим ћете простветити Вашу душу“. Аиша се тужно насмеја, а оне њене тамно плаве очи као да засузише. „Ја госпођо", рече ми, „много читам, читам и женски лист „Женски Покрет“, али што ми то вреди, када морам да живим увијена у зар, те не могу да дођем међу вас, па и ја своје жеље да откријем?“ „А како не“ рекох јој, та била је на женском конгресу у Загребу учитељица Муслиманка из Сарајева“. „Да, да била је и ја сам је поздравила и писала јој, али ено како су противу ње устали, да не би вас не би се смела у Сарајево вратити!“ Виђех да Аиша све добро прати и да је умирим, рекох јој неколико утешних речи: „Не тугујте Аишо, можда да би сте Ви на много разочарења наишли у свету и зажелели се харема“. Она ме погледа са својим великим очима, као да би хтела рећи: не говорите истину. На поласку ми рече: „Поздравите госпође сестре око Женског Покрета и нека пре, него што извојују себи право гласа, скину нама зар са очију, па да заједнички радимо за потпуну слободу жене. Обећах јој и понесох успомену на Аишу. Срдачно се руковасмо. А када седосмо у кочију, погледасмо на прозоре, који су били застрти решеткама. Иза њих су вириле две лепе главице Аиша и Фатима, са погледима као да моле: сестре, не заборавите нас! Па зар још и данас има овакова ропства? Има и данас! Па одакле је да муслиманске жене морају бити прекривене и скривене од осталог живота и друштва.
1 и 2
За слободу муслиманске жене
49