Женски покрет

дине владавине Луја XVI надмашиле су у погледу сјајног друштвеног живота, чак и сјај ранијих епоха, какве су биле за време „краља-Сунца“, Луја XIV и Луја XV. То је, управо, царство салона, конверзација и жене. Никада човечји дух није доспео до веће префињености, никада није имао згоднију прилику да се пред једним, исто тако духовитим и префињеним друштвом, покаже и шта све може да досегне. „Човек je мислио да би говорио, а говорио је да би му аплаудирали.“ „Ко није живео у то време, не зна шта је то задовољство од живота", казао је један савременик. Г-ђа де Стал, која је имала све особине потребне једној великој госпођи: положај, име, богатство, везе и дух учинила је да је њен дом постао најпривлачнији у Паризу. Ко је тамо ушао, знао је да ћe бити у најбољем друштву, и да ће се забављати најлепше. Тон целом разговору давала јe сама домаћица; она је питања тако да би пружила прилику својим саговорницима да се покажу у што лепшој светлости, да испоље своје најлепше особине. Њене замерке су ингениозне, њене речи побуђују на размишљање. Ту се претреса небо и земља, сви проблеми живота и света; политичка, друштвена, филозофска, књижевна питања, анализа свих осећања и мисли људских додирују се непрестано, наизменично, али увек лако, живо, искрено и забавно. Г-ђа де Стал стално започиње и подстиче ту конверзацију, тај „окршај“ мисли. Сви желе да се пред њом покажу умни и духовити, сви се утркују да јој се допадну. Риварал, посвећујући јој своје дело Мали алманах великих људи, обраћа јој се с дивљењем: „Госпођо, објавити речник великих савременика, значи изнети пред вас листу ваших обожавалаца." Тај период њеног живота био јој је доиста најбезбрижнији, најпријатнији. Тада се говорило да Марија Антоанета краљује у Версаљу, а г-ђа де Стал у Паризу. Како је она говорила! Ниједна жена ни пре ње, ни у њено време није била вештија у томе. Она ,је била рођен беседник: великих, говорничких усана, ватреног акцента, изванредних модулација у гласу. Њен разговор је био пун с ајне инвенције, пун алузија, сатире, занимљивих анегдота, оштроумне анализе срца и осећања, - по некад као песма. Једна свена савременица узвикнула је једном приликом, пуна дивљења; „Да сам ја краљица, наредила бих г-ђи де Стал да ми увек говори.“ Кад такво признање одаје жена жени, то значи много. Тек како су, мора бити, људи били занесени и опивени овом њеном способношћу.

Госпођа де Стал