Женски покрет
како треба. Наша садашња наука о здрављу мора се допунити једном хигијеном рада, којом ће се сваком моћи одредити колико ће и какву врсту рада требати да ради. Ако се срећа састоји у задовољавању наших природних потреба, онда ћемо највећу срећу достићи тада кад нашу најглавнију потребу, потребу рада задовољимо како треба. Ми сви знамо из искуства, да смо онда најзадовољнији кад радимо оно што волемо, и кад нам посао иде лепо од руке, а врхунац среће постизавамо онда кад видимо пред нама рад наших руку, кад знамо и осећамо да смо нашим радом нешто створили и постигли. Ма колико да је човек бедан, докле год он има неки циљ у животу, докле жели да нешто уради и оствари, за њега живот има вредности и дражи. Највеће очајање наступа тек онда, кад човек нема за шта да живи, кад се осећа непотребан и излишан на овоме свету. То је и једно врло важно друштвено питање. Сваки члан друштва представља један део друштвене радне снаге, и за друштво би био један велики губитак кад би се радна снага његових чланова без плана и реда растурала и трошила. То је све изазвало потребу једног рационалног организовања трошења људске снаге. Пошто је потреба трошења снаге једна природна потреба човека она треба да се организује онако, како природа њена изискује. Испитујући човечји рад у природи ми можемо констатовати ове две ствари: 1) да човек нема органа за рад којим би могао створити оно што му је за опстанак потребно, и да према томе човек у природи не може сам себе својим радом одржати, и 2) да човек своју снагу за рад најбоље може да потроши у оном раду, чије производе он сам не може да ужива. Та појава може да се објасни само том претпоставком, да човек не представља у природи никакву радну целину за себе, него је само део једне веће природне радне целине. Као њен део он не ради само за себе него и за њу, и за то осећа потребу да ради и оно што њему лично не треба, а у исто време, он не живи само од свог рада него и од њеног, и за то не мора сам да ствара све оно што му је за опстанак погребно. 50
Женски Покрет
1. и 2,