Женски покрет

ДА СЕ РАЗУМЕМО!

После убиства генерала Ковачевића у Штипу, и објављивања опсадног стања у Петричком и Ћустендилском округу Бугарске, „Женски Глас“, лист „Народног Женског Савеза" бугарских жена, поводом горњих догађаја, донео је чланак „Опсадно стање“. Између осталога у њему се вели: „Одмах, иза „Конференција за мир“, држатих у Софији, објављено је опсадно стање у наша два округа. Учинили смо то, јер смо приморани. Србија држи Бугарску кривом за убиство генерала Ковачевића. Она хоће на овај начин да обезбеди своју границу и спречи прелазак комита у „Српску Македонију“. Верује ли Србија да ће тиме добити мира у својој земљи? Она само хоће да нам покаже своју силу као победитељка, и да тако још више продуби јаз неповерења и непомирљивости између двеју суседних држава... Ако је заиста ово убиство из вршено од Македонаца, Србија данашња Југославија мора знати, да у њој не може бити мира. кад она уништава један цео народ. као што је случај са Македонцима, кад га одгурује од родног краја. гони, затвара, убија, зато што он чува, као светињу, свој језик и народност... Народи траже слободу. Дајте им могућности да се определе. Мира неће бити све дотле док управљање народима не буде базирано на принципу слободе и самоопредељења... Ако се ово не слаже са завојевачким плановима наших политичара, онда ми, жене. порадимо смелије на томе, па изградимо велико дело свету: да самоопредељење и слобода руководе судбином народа... Дано сестрама, Српкињама, да се разумемо* 1 . Да, крајње је време да се бар разумемо, ако нисмо дорасли да се споразумемо. Нема, ваљда, никога коме није разумљиво чије је дело убиство генерала Ковачевића. Оно је учин истога, онога генерала Протогерова, чије су нам оружане комите до зуба, као „умерени“ победитељи, упадали у куће, за време бугарске окупације, зором, у сред ноћи, и са истргнутим камама, кроз шкргут зуба, закрвављених очију, давали могућност самоопредељења, вичући бесно: „Имаме нареждение всичкото под ножат“. И ево, сада, потребно је било да још једном небратска рука замахне, да још једна српска жртва падне, да се безбројним оним именима српских мученика, расејаним по костурницама од Битоља до Сурдулице, дода име генерала Ко-

вачевића, па да сестре Бугарке, први пут после светског рата, упуте апел српским женама. Српске жене, као кћери онога народа, који је вековима угњетаван од завојевача, све своје напоре управљао за принцип самоопредељења, и велике жртве давао за слободу своју и туђу, ево, и преко несасушене крви несрећне жртве злосрећнога Протогерова, примају руку бугарских сестара. Јер, не само да верују, него су убеђене, да бугарски народ не мисли исто тако као бугарске шовинисте и професионалне патриоте. И кад ово пишемо, поред страшних успомена, које, лично, имамо из времена бугарске окупације, сећамо се сад речи бугарских војника, бугарског народа. Нека нам је допуштено да иx овде поновимо. Кад смо, избезумљени од страха, приликом једног грозног, комитског претреса за одузимање рубља, упитали бугарског војника: „Зашто тако, брате?“ Он нам је одговорио: „Зашто питаш мене? Питај Радославова и Фердинанда. Ово није моја воља". И откопчавши копоран, показа подерану кошуљу и рече: „Видиш победитеља са подераном кошуљом Не само да су нас отерали у рат, него су нас оставили без рубља и наморали да га отимамо од вас побеђених. Али, то је знак да ће свему брзо бити крај, крај нашим и вашим патњама". И кад дође време да бугарски народ, а исто тако и српски, слободно да мишљење о својим међусобним односима, онда ће шовинистима бугарским и српским, професионалним патриотама македонским доћи крај, а оба, братска. народа биће у истој држави, као што исто и јесу. А дотле? Дотле, уговори о миру морају да се поштују имајући на уму, хтели, не хтели, да оно што се на сабљи добије. на сабљи се губи. Сви они народи који су се затекли, после уговора о миру, у Југославији има да буду њени лојални грађани, па да с правом траже од сваке југословенске владе да им загарантује и безбедност и живот. Има безброј путева и начина да се реагира на насиље једне владе, режима, система државног. Али, мучка убиства ничему не воде. Она су само израз неразумевања времена, варварства, или срдите немоћи. Она ништа не могу да измене од постојећег стања. Благодарећи недораслости, неразумевању и неспособности балканских држава, балканску политику, на несрећу и бугарског и српског народа, не

воде Балканци, него неке од великих европских држава, чијих су ненаситих апетита експоненти балканске земље. Па зато, кад једна велика, капиталистичка, сила има своју одређену линију којом иде, „македонске патриоте" могу да баце у ваздух целе вароши, да мучки убију безброј генерала, ту моћну државу неће натерати да од своје линије одступи. Дакле, да се разумемо и да се не варамо. Ништа пе би значило што је Принцип убио Фердинанда, аустриског престолонаследника, да Аустрија није имала, већ унапред, готов план за рат са Србијом. Ми нећемо да говоримо о Македонцима као некој нарочитој народности, јер имамо пречишћено и утврђено мишљење да су бугарски и српски народ једно исто. Постоји само питање: опредељење Бугара, Срба, Маћедонаца, као Југословена, за Југославију, или свију Балканаца за Сједињене Балканске Државе. Све остало је само ружан сан из прошлости, губљење садашњости и неразумевање будућности. Најзад, нека нам се дозволи да завршимо речима једног странца, који нам је, изгледа, већи пријатељ од нас самих: „Балкански народи све више увиђају своју слабост у неслози, а могућност своје снаге и моћи у слози и заједници. Кад би се сви балкански нар ди ујединили, били би бројно и стратешки јачи од Француске. Стиснути између фашизма и бољшевизма, међу МителЕвропом и Азијом, која се буди, они he напослетку бити присиљени да створе своје Сједињене Државе, ако ни за шта друго, а оно да спасу себе од тога да њихове земље не постану пут преко кога ћe пролазити други народи“. (Мак Корник). Београд

Милева Петровић

Зашто траже жене право гласа.

Г. П. М. Лазаревић је објавио под насловом „Женска Странка" чланак, који садржи извесна веома тачна опажања, али који је у закључцима потпуно "погрешан. Он позива јавност да се позабави питањем уласка жена у политички живот у нашем народу, долазећи до закључка да би њено учествовање у политичком животу било штетно. С тога нам није могуће да ћутке пређемо преко чланка г Лазаревића и да не дамо израза своме чуђењу да г. Лазаревић, као истакнут социални радник, има у погледу политичких права жене тако консервативне назоре. У своме одговору на чланак г. Лазаревића нећемо ићи тако далеко да видимо у излагањима г. Лазаревића увреде за све наше феминисткиње. Чланак г. Лазаревића сматрамо као израз једног од оних многих искрених радника, који са болом у души посматратрају данашњи неплодан политички

живот, сасвим материалистички политички рад. И он се боји да би жене са својим лепим особинама настрадале, ако би се спустиле у тај вртлог. Г. Лазаревић каже: „Начелно говорећи не би се имало ништа противу проширења женских права и тешње сарадње жена у друштвеном и државном животу“. Г. Лазаревић је дакле начелан присталица изједначења жена са мушкарцем, али мисли да наше жене нису још зреле, да би добро вршиле дужности, која би им та права створила. Али, он је искрен и признаје да у нашој земљи и „највећи број људи је незрео за политички живот“.

Какви закључци се намећу из факта, да ни жене ни мушкарци нису зрели за политички живот? Наравно само ти, да треба свом силом радити да се и једни и други оспособе за правилно вршење њихове грађанске дужности, да и једнима и другима треба створити идеале, за које би се борили. Путем интенсивног, свестраног просвећивања жена и мушкараца ишли би сигурно ка циљу, т.ј. таквом стању, у коме би политички живот постао највиши израз потреба и жеља целокупнога народа. Само на тај начин би се извукли из садашњега стања, у коме је „партизанство лов за леп и безбрижан живот “, како каже г. Лазаревић.

Данас политичари на овоме слабо раде. А ми смело тврдимо да је једна велика група наших жена из целе наше Земље, жена организованих у Женском Покрету, већ одавно схватила сасвим правилно да нашу жену треба уводити у активну сарадњу са мушкарцем у целокупном друштвеном и државном животу путем свестраног просвећивања. Убеђене да само најактивнијим просветним и социалним радом ми можемо створити и мушкарца и жену свесним грађанином, од кога he држава имати највише користи, оне истрајно изводе свој програм и ако им се стављају на пут највеће препреке. У томе напорном раду, увериле су се да могу своје тежње остварити потпуно и брзим темпом, само ако имају своје заступнике у Народној Скупштини, у Областима и у Општинама. О рад Женскога Покрета у целој нашој земљи, а нарочито у јужним крајевима. Г. Лазаревић се може лако уверити, а то he му дати најбољег доказа, у коме би правцу жене утицале на наш политички живот. Нећу сада да говорим о огромним неправдама, које се жени лично наносе само зато, што она није у могућности да своје интересе брани тамо, где са закони доносе, и да буде равноправни члан међу онима, који законе примењују. Нису само лични интереси нагнали жену да она тражи право гласа. Дубоко смо уверене да наш цео народ спорим корацима иде напред у културном и социалном подизању због одсутности жена у нашем политичком животу, и то нас гони да тражимо политичко изједначење као најхитнију потребу. Улазак жена у политички живот неће нашкодити породици, већ he њене темеље ојачити - творци породице и државне заједнице биће два равноправна друга, а равноправност подиже и јача, док подчињеност убија. Право просвећивање народа зависи од добре, систематске просветне политике, као што су је спровеле скандинавске жене, а од социалног и економског уређења друштва зависи благостање целога народа и просперитет целе земље. По речима председннка Чехословачке

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Број поштанског чековног рачуна: 53.191. Администрација: Кнез Михаилова, 46/1.

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 15 новембра 1927. БРОЈ 20 ГОДИНА VIII.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у месецу. Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60. Примерак 2 динара.