Женски покрет

Постаћу вођа женскога покрета...

Пре три године запитане су биле ученице 25 школа у Токију да одговоре, који позив би радо изабрале. 25% девојчица последњег разреда (од 12—13 година) одговориле су: постаћу вођа женскога покрета Веома значајан одговор; одговор, који приморава на размишљање и упоређивање. Многи ће можда приметити: деца понављају само оно што чују од одраслих. Да, деца. Али, не заборавимо да је свако дете једна диференцирана личност, много самониклија но што су одрасли, јер се такозвани зрео човек више поводи за околином него деца. Сигурно је и то да деца понављају што чују од старијих. Па и ми понављамо, те још како понављамо; разлика је само у томе да ми понављамо веома често против свога убеђења, а деца понављају без обзира, да ли својим изрекама коме ласкају или не, замерају се или не. Да су ове младе Јапанкиње написале само оно, што су чуле од својих матера и сестара, баш то је значајна чињеница. Оне нису одговориле бићу филмска звезда, или милионарева жена, или нешто томе слично, што би одговарало злом духу нашега времена, него су се слили сви разговори, које су чуле код куће, у један закључак: бићу вођа женскога покрета. Заправо, човеку је жао за ова млада бића на Далеком Истоку, чији се живот одиграва место у безбрижној игри под ружичастим цвећем трешања, у озбиљним, тешким разговорима старијих; жао је човеку за ту младост, која је већ обавијена у мрачне слутње понижења и злостављања жене. Па и ту жртву, жртву младости, треба да доприноси жена за своје ослобођење, за ослобођење оних, који долазе. Какав је правни и друштвени положај Јапанкиње, оног нежног цвета са Далеког Истока, о коме се обично говори само у песничком за носу? Alis Schalek која је дуго времена провела у Јапану, каже у својој књизи о Јапану, изашлој године 1925, следеће: „У овој модерној великој сили, која се слуша у Савету Народа, жена још данас истински није ништа друго до роб“. Јапанац, професор Нитобе, каже о својим земљакињама: „Мишљење, које влада код нас о женама, на жалост не уздиже се много над мишљењем, које има племе Ainu. (Мушкарци тога племена тврде о женама да немају душе.) Јапанци можда са осмехом прелазе преко мишљења тога племена, али имају сасвим исто мишљење о жени“. Професор Др. Uesugi, опет Јапанац, каже: „Женина личност гази се ногама; с њима се поступа као што се поступа са покретним имањем". Професор Kawada, Јапанац, каже: „Жену смо васпитали тако да мора у свакоме случају говорити: Да мој драги, твоја глупост је чиста памет... Следим ти покорно и слепо“. Сви добри познаваоци живота у Јапану тврде да је све само лепа, поетска лаж што се прича о сјајном положају јапанске жене. По јапанским законима су жене искључене из наслеђа; ако породица нема сина, она усвоји супруга кћери да може њен муж наследити. Брачне кћери су чак искључене из наслеђа ако има њихов отац ванбрачног сина,

кога је признао за свога. Ако је муж преломио брачну верност са удатом женом, има његова жена само у томе случају право да га тужи, ако је већ пре ње тужио муж ону жену, која је пристала на блуд са њеним мужем. Ванбрачни сексуални односи мушкарца осим горе поменутог случаја не кажњавају се, али муж може у сваком случају тужити жену због блуда. Најобичнија ствар је и то раде чак високи државни функционери да живи у кући поред праве, брачне жене, још једна или више његових невенчаних жена, нарочито ако је остала права жена без порода. Јапанкиња највише трпи због прописа своје вере, која апсолутно презире жену као човека. Верске догме, које се тамо веома високо поштују, заповедају: женина је дужност да само слуша; најпре родитеље, затим мужа и напослетку сина. У браку је жена бесправна. Ако остане- без порода, муж је сме избацити из своје куће, само ако нема више дома својих родитеља, не сме је избацити, али зато може да доведе у кућу коликогод хоће других жена. Писменост је међу Јапанкињама још мало раширена, јер је тек после рата уведена школска обавеза и за девојчице. Ово су само неки моменти из традиционалних и законских прописа који везују Јапанкињу и претварају јој живот у пакао. Ако би се наше жене мало задубиле у свој положај, да ли не би нашле пуно сличности, можда мање оштрих са положајем жене на Далеком Истоку? Али, Јапанкиња се освестила, она енергично тражи излаза из мрачних верских традиција и крутих законских прописа, јер хоће да постане човек, и то преко женскога покрета. А њена сестра на Блиском Истоку? Јапанкиња тако чврсто верује у спас, који ћe јој донети женски покрет, да чак говори својој деци пуна одушевљења о њему, јер како би другојаче били могући одговори младих ученица из Токија? Како стоји према њој наша жена? И она је патница, мученица, бесправно биће. Где она тражи излаз и спас? Да ли се уопште већ освестила, да ли има јасну слику о своме положају? Чини ми се да је нема и да неће да је добије. Колико година говоре и пишу наше феминисткиње о положају жене у нашој земљи, о потреби рефорама, о потреби да наша жена тражи • признање свога достојанства као човека. Чиме се бави велики број наших жена, чиме испуњавају душу своје деце? Одговорити искрено, значило би оптуживати. На Далеком Истоку се буди жена, на Далеком Истоку женска омладина зна где треба да узмери своје младе енергије, а њена сестра у патњама и злостављању и понижењу више воли да завуче главу налик ноју у шупљи мамац модних лудости свих врста, више воли да живи у заблудама, него да се уздигне над пролазним, празним задовољством и да помогне градити нову кућу, пуну светлости и ваздуха где би она и њена деца дисали слободно. Постаћу вођа женскога покрета дечији говор открива мајчину душу. Београд. Штеби Алојзија

Образовање жена у Енглеској

Образовање народних маса у Енглеској је сасвим скорог датума: тек 1870 држава је узела- у своје руке контролу основне наставе, а контролу средње наставе 1902; Министарство Просвете основано је тек 1899. Али у Енглеској је било школа за већи или мањи део нације још из доба римске окупације Британије за прва четири века наше ере. Кроз цео Средњи Век калуђери и свештеници образовали су децу у школама које су биле у вези са манастиром или катедралом. Деца су учила певање, основе читања, писања и рачуна, и мало латинског. Од VII века постојали су женски манастири, и међу калуђерицама било је учених жена које су се занимале поучавањем искушеница и девојака из племићских породица. Ове су обично училе, поред читања, писања и рачуна, вез, домаћинство и основе лекарства и хирургије, јер у то доба једна велика кућа могла је подмирити скоро све своје потребе. Жене су биле експерти за кување, спремање зимнице, производњу пива, вина и ликера, и за упоуребу лековитог биља. Прело се и ткало код куће, и свака висока дама била је уметник у везу. Био је обичај да се девојке удају веома рано, док су у ствари још деца, и да уђу у кућу родитеља свога мужа, да се васпитају у њој са осталом децом. У XV и XVI веку интересовање за образовање је порасло, и основан је велики број нових школа где су дечаци који су већ знали читати и писати учили латинску граматику, спремајући се тако за Оксфордски или Кембриџски университет. У богатим породицама васпитачи су се често узимали у кућу да уче дечаке. До свршетка XV века девојке се нису користиле овим напретком у образовању, али у XVI дошле су под утицај ренесанског духа и девојчице богатијих кућа. Сада су често училе заједно са браћом до њиховог одласка на Университет. По целој земљи било је (малих) сеоских школа у којима су и дечаци и девојчице, и сељачка и трговачка деца, као и деца мање госпоштине, учила да читају, пишу, рачунају и певају. Нажалост, одушевљење XVI века за науку, и нарочито широкогрудост која је науку пружала и женама, губе се у XVII веку пред новим покретима. И Пуританци и њихови противници, Кавалири или Ројалисти, подозриво су гледали на женско образовање, и пред крај XVII века налазимо да је опште мишљење сасвим противно вишем образовању жена, и да су се чак и најосновније ствари занемаривале. У "Средњем Веку жене су биле васпитане друкчије од људи зато што је њихова функција у животу била очевидно друкчија; од XVII до XIX века, жене су биле васпитане друкчије од људи зато што се веровало да су ниже по способностима. У почетку XIX века положај жена у Енглеској био је можда неповољнији него икад раније или доцније. Образовање једне девојке, било у интернату или под надзором гувернанте, састојало се од учења на памет спискова разноврсних факата, поред мало веза и неколико одабраних комада за

клавир. Жене средњег и вишег сталежа су мало излазиле, и то никад саме; мало су читале, и то само романе. Пред законом удата жена није имала никаквих права, и јавно мњење било је сасвим противно сваком покушају од стране жена да се развију. Женски покрет у XIX веку и у почетку XX био је прави крсташки рат који се завршио победама, у просветној, професионалној, политичкој и друштвеној сфери. Основно образовање за девојке свих класа. дошло је аутоматски са развитком државне наставе. Од 1886 било је обавезно за сву децу, мушку или женску, да посећују државну основну школу или какву одобрену приватну школу; 1891 основно образовање постало је бесплатно, и од тада је постепено повећаван број година које дете мора да проведе у школи, тако да по Закону од 1929 сва деца морају да посећују школу од пете до петнаесте године. Што се тиче више наставе, историја је много друкчија. У овом случају жене су имале да се боре против ледених конвенционалности које су преовлађивале у почетку XIX века, и које су их третирале као нижа бића, неспособна да се користе вишим просветним приликама, 1855 почет је први организовани покрет од стране жена да им се признају друштвена и политичка права. Било је јасно да је нижи положај радница у индустрији и потпуно искључење жена из професионалних каријера дошло као последица њиховог малог образовања. Зато, док

су се неке поборнице женског покрета одале раду на политичком пољу, друге су се посветиле свим срцем стварању бољих просветних прилика, нарочито за жене средње класе. Имале су велике тешкоће, али знаменит рад Г-це Флоренс Најтингал у војним болницама за време Кримскога Рата дао је ново схватање положаја у друштву спремне и образоване жене, и корак по корак напредак је учињен у свим правцима. Неколико женских гимназија отворено је иницијативом националног удружења с циљем да пруже солидније образовање, и 1878 Лондонски Университет дозволио је женама да полажу све испите и да добију дипломе. Оксфорд и Кембриџ су такође допустили женама да полажу университетске испите, мада за дуго нису пристали да им дају дипломе. За време последњих двадесет година XIX века и у почетку XX основано је неколико университета у унутрашњости и ови су били од почетка отворени и за жене и за мушкарце под истим условима. 1902, кад је донесен закон о средње-школском образовању, изгледало је сасвим природно да девојке улазе у нове државне гимназије под истим условима као и дечаци. Ове школе, које су брзо порасле по броју за време последњих 25 година, дају темељно образовање деци између једанаесте и осамнаесте године, и покушавају да наставе најбоље традиције старијег енглеског образовања мушкараца тиме што полажу много на развитак карактера. Има многобројних стипендија за сиромашне ђаке, и за сиромашне студенте на университету, од којих је

ЖЕHCKИ ПОКРЕТ

ОРГАН АЛИЈАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ

Број поштанског чековног рачуна 53.191 Администрација: Кнез Михајлова 46/1

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 15 априла 1930. БРОЈ 7 и 8 ГОДИНА XI.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у месецу. Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60 дин, Примерак 2 динара