Женски покрет

FELJTON

NA STARU GODINU

Pahulice padaju Ni ih niti čut, Da bu našem Božiću Tih i mehek put.

Sedim sama. Toplo mi je u meni i oko mene. Znam da nišam sama, pa mi je prijatno što sam sama. Peć i ljubav greju me, a svetlost me ozaruje. Sedim kao na prestolu, duboko zavaljena u staru naslonjaču, a preda mnom se nižu slike jedna za drugom kao film, nemi ili tonfilm. A ja mogu svakoj po volji da kažem »stoj« i ona stane, a ja uživam u njoj i u svome veličanstvu. U Ženevi sam, žalosna. Duboka seta sela mi na dušu, a ja joj ne znam uzroka. Pritište me sve dublje i dublje. No kako ono kaže Njegoš: »Pritisnuto jače, sve to više skače.« Nešto me vuče napolje. Izlazim. Ponoć je. Ogroman horizont. Tamno nebo osuto silesijom žutih zvezdica. Malo podal je svetlozeleni reflektor obasjava snegom pokriven krov i tornjeve starodrevne crkve sv. Petra. Nešto me vuče onamo. Masa sveta oko crkve i u njoj. Ulazim i hvatam poslednje reči pastora: »I da svetlost bude u dušama vašim. Zvonjava. Zvona kao da su se pomamila navešćujući Novu godinu. Svet se grli i ljubi želeći sve najbolje. Izađoh ja iz crkve. Sve je pokriveno smrznutim belim snegom. Zaustavili se rta trgu pred crkvom da poslušam i ja kako se to nadvikuju zvona i utrkuju mali s velikima. Po crkvenim tornjevima klate se senke velikih zvona, dok se mala i ne vide. Ona se samo čuju. I meni bi kao da cela ona snežna atmosfera potitrava s uzvicima: »Sklanjajte se stari, eto mladi dolaze!« I nasmejano reagirali na nestašne primedbe ženevskih mangupčića. Melanholije nestaje, poigrah se s radošću života. Švrljah obližnjim ulicama i posmatrah svet što se grli. Krenuh već i kući. Nešto mi zaustavlja korake. Stanem, krenem i vratim se odlučno natrag u jednu uličicu. Polagano, zastajkujući dolazi prema meni žena. Bedno, no vrlo uredno obučena na pola u crnini. Ne vidi me. Usne podrhtavaju, oči se cakle. Prođemo. Vratimo se i zastanemo. Oči se šire, prodiru, ruke se stišću, duše sastaju. Izmenismo dve tri reči. Sve samo trenutak. Ja shvatih zašto bejah tužna. Vratih se ukućanima donoseći im sunce. Da mu v lugu kmičnomu Cesta se sveti Kad bu nosil vnogomu Kaj si on želi. Meni je doneo lanjske godine prelaz u Beograd. Kad bi naši grafički statističari trebali je-

dnu tabelu naročitih barometrijskih oscilacija, mogli bi uzeti moju duševnu fotografija tokom ove prošle godine. Našli bi onde: optimizam i pesimizam, idealizam i realizam, i sve druge učene reči na izam kao i one, što se kao kosit svršavaju na ost, a zovu se aktivnost, pasivnost itd. Bilo šta ko kazao, jedno se ne može nikako reči: da je u toj našoj beloj prestonici život monoton. Pored sve umišljene elastičnosti duha morah koji put uzviknuti tom beogradskom tempu: »Stani bre, ne mogu ja tako brzo!« A on se samo obazre i osnehnu na me »ako, ako« i odjuri dalje. I šta mogu: skupih ponovo ono malo preostale energije i krenuh dalje. A sve oko mene kao da mi se potsmeva. »Što si želela, to si i doželela.« »Ako, ako«, odgovaram sad i ja. Jedan od najzanimljivijih događaja u mome beogradskom stažu beše dolazak Žena Mironosaca maja meseca prošle godine. Tom prilikom sastalo se mnogo nas iz Jugoslavije i Balkana, da dobijemo jači kontakt s onim ženama iz sveta i da, u koliko stignemo izmenimo misli. I bez obzira na to što je mnoga od nas čitala ono lepo latinsko Pax, kao ćirilovsko Pax, čitava je ta konferencija ostavila jak, pozitivan utisak na sve koji su na njoj bili. I da nije nista drugo posligla, već potakla mnoge i mnoge naše žene i iz najzabitnijih krajeva da razmišljaju o teškim problemima koji danas muče ceo svet već je mnogo učinila. Pored lepe revije interesantnih žena javnih radenica, mene su mnogo kopkale i sve one mnogobrojne male radenice iz čije sredine onda izleti jedna u beli svet. One, ko j e kao mravi rade i rade svaka na svome poslu dočekujući s hladnom učtivošću svakoga ko bi uspeo da prodre utaj njihov mravinjak. Svaka radi na svome poslu, zna šta treba da radi i ne treba joj poticaja izvana. Tako je kod onih na Zapadu, a mi, Balkanci, bi još trebalo u masama da idemo na kongrese, da ne počinjemo sve izpočetka, kad su drugi već daleko odmakli. Sasvim je drugom atmosferom bila obavijena velika dvorana univerziteta kad je u njoj bila priređena akademija u počast američkoj književnici, gluvonemoj i slepoj dr. Heleni Keller. Kao da to behu dva sveta: izvanjski i unutarnji od kojih svaki sam za sebe znači snagu, pa opet ne može da stoji jedan bez drugoga, svaki sam ma i periodično, oni se ipak traže i dopunjuju. Ainsi la vie! Akademija u počast dr. Helene Keller nije bila nikakva senzacija, nikakva atrakcija, bio je to doživljaj prve vrste. Ko poznaje našu više puta indiferentnu sredinu, ko poznaje taj inače tempe-

JANUAR, 1932

ŽENSKI POKRET

13