Женски покрет

lično zanimala za rad pacifista iz kruga Romain Rollanda. Posle rata vratila se je natrag u Zagreb, gde je bila profesor na Državnoj prvoj ženskoj realnoj gimnaziji sve dok nije, nedavno, dodeljena na rad na Višu pedagošku školu u istom mestu. U književnem radu g-đe Bogdanović ne treba tražiti neku liniju. Njen interes se ne ograničava na jedan smer književni, ili na književnost bilo kojega naroda. Nju privlače individue, »veliki pojedinci«. Ako pažljivije promotrimo te »pojedince«, videćemo da svi oni imaju nešto zajedničko: to su veliki borci sa samim sobom, veliki istraživači svoga ja, koji su se našli pred problemom života i smrti, dobra i zla, pred večnim pitanjem: zašto je život? i to pitanje nastajali da reše po svom nahođenju, tražeći pomoć u religiji. Ljudi rodeni sa svim nagonima zdravog, normalnog čoveka, koji su te nagone nastajali da savladaju snagom svoje volje i svoje misli, smatrajući da su ti životinjski nagoni najveća smetnja konačnom produhovljenju čoveka. U takvom odabiranju g-đe Bogdanović ima nešto amaterskog u najboljem smislu te reči. Kao svestrano obrazovana žena, poznajući izvršno gotovo sve glavne evropske jezike, došla je u kontakt sa svim književnostma. Kao inteligentna žena, pokušavala je samo da rešava problem života i smrti, dobroga i zla, smisla života. Kad je naišla na ličnost koja je znala jasno i opširnije da izrekne ono što je ona sama u sebi premišljala, oduševljavala bi se, proučavala, htela drugim ljudima da kaže ono lepo što je ona doživela u tome radu i tako bi nastala studija u kojoj je iznela ličnost »pojedinca« filtriranu kroz prizmu njenega ja. Zametak tog njenog interesa za gotovo usamljene individualnosti vidimo već u odabiranju njene doktorske teze. Izabrala je kao ličnost tog čudnog čara već kraja antike, koji je, zadojen starom grčkom filozofijom i književnošću, hteo da spasava svet od hrišćanskog mraka, da oživi olimpijske bogove i povrati onaj antikni smisao za lepo i dobro: kalokagatiju. Makar da je teza istorijska, g-đa Bogdanović se trudi da nam u prvom redu prikaže Julijana Apostatu kao ličnost, psihološki, ličnost koja je pored svih svojih nastranosti, pogrešaka, obavijena nekim čarom »koji sve do naših dana draži maštu i psihologički interes«. Soren A. Kierkegaard i Lav Tolstoj su ta dva »pojedinca« koji su zaokupili sve simpatije g-đe Bogdanović, koji su joj dali donekle odgovor na pitanja koja je sebi postavljala. To se naročita može reči za Lava Tolstoja, koji je za nju bio ne samo veliki pisac i mislilac nego i učitelj.

O Soren A. Kierkegaardu, tom usamljenom filozofu XIX stoleća, »danskom Sokratu«, ona piše studiju u »Savremeniku« godine 1914, 1915, 1916. Ta je studija, na žalost, nehajem uredništva ostala nepotpuna. Iza psihološki vanredno finog pregleda njegovog duhovnog razvitka, ona prelazi na opširno komentarisanje njegovih dela donoseći s povlađivanjem njegove misli o estetičnem, etičnom i religioznem shvatanju života, kroz koje čovek prolazi kao kroz stupnjeve usavršavanja. Nešto o čemu se g-đa Bogdanović ne slaže s Kierkegaardom je njegovo shvatanje o ženama i na to shvatanje ona živo reagira. Jer, »Kierkegaard drži da žena ne treba da dođe u neposredni odnošaj prema apsolutnom, veli, njoj dolikuje samo da je preko muža vezana s idejom, njena je zadaha da njega ublažuje nevinim spokojstvom svoje estetske neposrednosti, a svemu što toj idili smeta, poručuje anatemu. Žena ne smije poznavati tjeskobu sumnje, muku očajanja« (Savremenik, God. 9, br. 7 str. 375). Na takvo mišljenje g-đa Bogdanović duhovito dodaje: »Pomislite, per impossibile, da se pojavi biće u obliku konja, koje samoniklo pati do filozofskih problema. Bila bi golema senzacija, ako bi se tom konju zacijelo dopustilo da bude filozof, asketa, tražitelj smisla života i ako mu se ne bi dala državna služba, da ne bi došlo do opasnih usporedenja sa dvonožnim kolegama. Znanosti bi marljivo grizlo taj tvrdi orah, mnogi bi sumnjali je li sve skupa istina; ali niko, valjda ni sam Möbius, ne bi rekao: ti, kljuse jedno, ti ne smiješ da filozofiraš. Žena je u kud i kamo gorem položaju, nego što bi bilo ovo čudo od konja. U jednu je ruku grde na sve moguće načine, onda joj na sve moguće načine laskaju i na koncu vele, da mora biti baš onakva, kakvu su je grdili« (id. str. 374). Gđu Bogdanović, koja je sama došla u »neposredni odnošaj prema apsolutnome« mora boleti što ni Kierkegaard ni Tolstoj nisu znali da Ženu cene po njenoj pravoj vrednosti niti su joj priznavali smisao za viši duševni život, oni čije je ideje o duhovnom usavršavanju ona tako svesrdno prihvatila. Životno delo g-đe Bogdanović je knjiga o Tolstoju, koja je izašla u Zagrebu 1927 godine. Ona se Tolstojem, tim »istraživačem egzistencijalne istine« neprestano bavi. 1910 ona ga poseduje u Jasnoj Poljani i provodi dva sata s njime u razgovoru, 1912 u »Savremeniku« ona referira o njegovim posmrtnim delima. Posle rata ona drži nekoliko predavanja o njemu. Ona tako stoji pod uticajem njegove ideologije, da provodi u život njegova etička načela. Čita i opet čita njegova dela, razmišlja i premišlja o njima. Raspravlja s njime. Proučava gotovo sve Tolstojeve kritičare i tumače. Plod tog rada i razmišlja-

MAJ, 1932

ŽENSKI POKRET

67