Женски покрет

из Барцелоне „De Nieuve Gids“ у Амстердаму „Le Peuple“ у Брислу итд. „Figaro" je писао: „He можемо да одолимо дражи овога дела. Оно је истовремено историја, филозофија, епопеја, а све је то изражено одличном прозом каткад намерно магловитом“. Мора се признати да ништа не би могло боље пристајати евокацији чудних личности, чаробница историје, поезије, легенде: Андромаки, Пенелопи, Корнелији, Беатричи. Долази рат и госпођа Жак Трев ради готово све време као болничарка. 1920 године издаје дуг спев инспирисан скорим догађајима „L’epouse du Taureau ‟ . Сва трагедија Европе избија из овога дела: њена немоћ да изађе из конфликта у које је њена судбина увлачи. Усклик наде завршава ово дело; очекивање „Народне скупштине Европе“ и нада у боља времена „када ћe сунце владати над срећним часовима". 1922, објављује други спев: „Звуци звона надпонором" („Des sons de cloche sur l’abime“) у коме ce огледа, пише један критичар, докле може да досегне мисао једне жене, и све шта њено срце може да садржи“. Жак Трев, вели један други, прво нас збуни и савлада својом неумитном логиком и сажетошћу свога изражавања. Ускоро смо освојени. Песник који је написао ове блиставе редове, мајстор је женске поезије. Ускоро потом објављује драму у четири чина, у стиховима „Славни витез Француске Лансело". (L’illustre Chevalier de France Lancelot) која евоцира чувену келтску традицију о освајању Гран-а. Лансело је несрећни брат Персифалов. Подјармљен својом страсти према краљици Женијеври он не може да успе у великом подхвату који тражи чеднога витеза. Пустимо опет једног критичара до говори: „Велики успех госпође Жак-Трев лежи у томе што је умела да делу, које је зачето и остварено у знаку Свеопштега, сачува његову нарочиту драж и временски колорит. Она оживљава пред нама подхвате витезова луталица, сав тај устрептали свет, његове борбе, љубави, распре, дражи, а да нас не одваја од високих мисли које нам износи и које нам намеће. Она је хармонично довела у склад временско са вечним". Затим се Жак-Трев враћа роману са својим „Љубавним грешкама" (Les Ereurs amoureuses) а ускоро потом даје збирку приповедака „Љубави и усхићења" („Les amours et les enchantements“) „Ова књига жене која je песник од талента" пише Албер Вилме у својим „Дебатама“ прича нам бираном прозом, сјајном и

класичном, неколико прича из старога доба и две из данашњег. Стари Рим, Омирова Грчка и Асиерусова Персија инспиришу овде романсијера песника и ове новеле мада веома лирски изражене врло су блиске историјској стварности. Дело лако писано, уметничко и учено у коме минуциозна ерудиција уме када је потребно да иронише и да се насмеши. Најзад 1927. појављује се „Светлост и ватра“ (La Sumière et le feu) роман o МикелАнеџелу. Критичар Тали резимира га овим речима у „Либералној Фландрији која излази у Ган-у: „Светлост и ватра“ резимира једну од најинтересантнијих периода из живота МикелАнџела, његов сусрет са маркизом од Пескаре, Виториом Колоном, коју је велики флорентинац волео свим својим бићем, својим духом, својим срцем, својим чулима, а која му је узвратила само живо, али чисто интелектуално пријатељство. Ми видимо ову напуљску патрицијку како се колеба између дивљења према скулпторовом генију и љубави према младом лепом и гордом Томасу де Кавалери много вољеном Микел-Анџеловом пријатељу. То су три месеца сентименталних брига, чулних немира, страсне егзалтације. И ова љубав ретке сложености буја у једном од најинтересантнијих доба историје, за владе Павла III либералнога папе, приступачног новим идејама... Али поред њега гамиже традиционалистичка коалиција... Те интриге Жак Трев прича у овој књизи високе духовности, из које се уздиже леп сан, широког и човечног мистицизма, идеал о верском миру“. Пре кратког времена Жак Трев се најзад понова враћа поезији, издавши нову збирку: „Песме, Мемнонови уздаси" којима је додала „Звуке звона над понором” чије је издање било исцрпено. Појаву овога дела пропратио је Андре Фонтена у Mercure de Erance, овим речима: „Госпођа Жак Трев заузима у савременој поезији високо место које је међу последњим романтичарима заузимала Госпођа Акерман, а да јој срећом није слична по ономе строгом песимизму, који је био главна одлика њене претходнице. Госпођа Жак Трев не би умела изгледа ни да замисли улогу песника независно од филозофских схватања. Она је осетљива према природној лепоти ствари и живота, али можда још више према проблемима судбине.... Њена уметност се излива обухвата и траје; не може јој се отети. Она обузима или боље намеће се тиме што је савршена више него што се претпоставља". Париз

Вука Велимировић

JULI I AVGUST, 1932

ŽENSKI POKRET

115