Женски покрет

gonili u zatvore, tukli, terali na prisilni rad i opet trpali u javne kuće veneričnih bolesti naravno nije postajalo manje. Ne znajući drugog načina pored ovih mera opet su po principu prava jačega uveli prisilno pregledanje u izvesnim razmacima vremena samo sumnjivih žena, stanje koje je od XVIII veka do danas ostalo skoro nepromenjeno u mnogo evropskih zemalja. Pošto sve ove mere nisu mogle zaustaviti širenje veneričnih bolesti, započeta je u XIX veku u Nemačkoj vrlo energična borba protiv reglementacije u formi javnih kuća sa stanovišta medicinskog, teološkog i građanskog. Završena je tim što su 1856 u Nemačkoj javne kuće ukinute, a na upit takozvane ćudoredne komisije kako da se spreče venerične zaraze odgovoreno im je sa strane medicinskih autoriteta: jednako kao i sve ostale zarazne bolesti. Istovremeno su i drugi naučnici izjavili, da kontrola u formi protokolisanih bordela i protokolisane ulične protitucije samo koriste istoj, jer ju stavljaju pod državnu zaštitu, ali da svaki slučaj prostitucije (bez obzira na spol) treba da dode pod krivični zakon ako i u koliko bude razlog zarazi. Priličan broj velikih nemačkih gradova istovremeno daje potvrde o iluzornosti mera za suzbijanje veneričnih bolesti, jer isključuje muškarce koji se prostitucijom koriste i zarazu prenose jednako kao i žene. 1825 godine belgijsko »Društvo za prirodne nauke i medicinu« tražilo je aboliciju za čitavu Evropu. Deset godina diskutovalo se to pitanje na sastancima belgijskog lekarskog saveta, a od tada skoro svake dve godine medicinski i higijenski kongresi u Francuskoj i Belgiji donosili su rezolucije u tom pravcu poslednju: da se za uspešno suzbijanje veneričnih bolesti organizuju internacionalni kongresi slični onim iz 1866 godine protiv kuge, žute groznice i kolere, t.j. za suzbijanje zaraznih bolesti uopšte. Iako je tada usvojen princip, da kontrola nad veneričnim bolestima još ostane u rukama policije ali da se pretegne i na muškarce diskutovalo se to pitanje i dalje na kongresima u Petrogradu 1869 godine, u Rimu 1871, u Bordou 1875, jer se odmah videlo da nema nikakve garancije što če muškarci istom strogošću biti kontrolisani kao i žene što su uostalom i potvrdila iskustva u zemljama gde je ta takozvana nereglementacija prevedena. Pošto su pronađeni uzročnici i načini širenja veneričnih bolesti, uvidela se tek potpuna laž reglementacije kao profilaktičkog sredstva i to iz sledećih razloga: I) Svakodnevno pregledanje kasarniranih žena ne isključuje mogućnost zaraze, jer muškarci

koji se danas koriste nekom neprotokolisanom prostitutkom, dakle bez kontrole, sutra na protokolisanu prenose zarazu. A kako protokolisane, specijalno one u javnim kućama u jednoj noći prime više muškaraca —- neprotokolisani, nekontrolisani muškarac širi posredstvom prostitutke zarazu — dakle indirektno i na druge muškarce a što je najstrašnije takav muškarac zarazi i druge žene, a prečesto i svoju rođenu ženu, koja k njemu dolazi duševno i telesno čista i zdrava i ostaje nekažnjen i ako je počinio krivično delo par excellence. II) Kad se uzme u obzir današnje stanje stvari, t.j. da i one žene, koje su pod najstrožijom kontrolom, dakle, kasarnirane u bordelima u najboljem slučaju se pregledaju dva puta nedeljno, jer je više skoro tehnički nemoguće, a pet ostalih dana u nedelji one mogu da primaju i dele infekciju do beskrajnosti, pa je jasno koliko je glupa i detinjasta tvrdnja da javne kuće pružaju apsolutnu garanciju od zaraze. I za održavanje ovakve zablude država plaća lekare. III) Dalje treba uzeti u obzir, da od svih žena koje se bave prostitucijom samo se jedan neznatan deo nalazi u javnim kućama sa navodno jako sigurnom kontrolom. U Sarajevu na pr. od 700—800 javnih prostitutkinja niti 100 ih nema u pet javnih kuća, a protokolisane ulične prostitutke pregledaju dvaput ili samo jedan put mesečno i ako su mnogo više frekventirane, jer su jevtinije i njihovo posećivanje je diskretnije! IV) U Sarajevu na pr. od 600 žena za koje se zna da se bave prostitucijom samo ih je 150 zapisanih i podležu dvaput ili jedanput u mesecu napred spomenutoj kontroli, a muškarci koji se tim bednicama koriste najviše u alkoholiziranom ili inače afektičnom stanju bez ikakve odgovornosti prenose zarazu dalje! Takve su prilike, uostalom, svagde gde vlada kakav bilo sistem reglementacije a ne princip: zarazu treba suzbijati merama kojima se sve zaraze suzbijaju. III. Bazirajući na ovakvim iskustvima a posredstvom poznatog energičnog zauzimanja Josefine Buttler, reglementacija je u Engleskoj već 1883 godine delimično ukinuta, pošto već 1805 u kolonijama »nije ništa drugo pokazivala nego stalni neuspeh« po rečima Lorda Bentincka, i direktora istočnoindijske kompanije, koji tvrdi da »nikad nije neuspešenija metoda upotrebljena za suzbijanje veneričnih bolesti od reglementacije.« 100

ŽENSKI POKRET

JULI I AVGUST, 1932