Женски покрет

djecu za poštene i istinoljubive ljude, i mislim da to i jesu. Strah me je kad pomislim s kakvom ženom i kakvim muškarcem će se vezati moja djeca za život. Sada mislim da je ta neizvjesnost, taj strah ono čuvstvo koje prevlađuje kod ženesvekrve i koje se može pod pritiskom straha pretvoriti u ljubomora, egoizam it.d.. Kao ja tako i svaka druga majka želi za nevjestu da dobije djevojku kreposnu, razboritu, marljivu, zdravu, iz poštene obitelji i da našeg sina ljubi nada sve. Takvu djevojku smatramo za sreću svoga djeteta, koji je do toga časa bio za nas sve, a sada ga prepuštamo neizvjesnoj sudbini. Nastaju duševni konflikti. Sve nabrojane vrline retko kad nađemo u jednoj osobi, a nedostajanje jedne ili druge izgleda majci tragično. A tek ako ta od našeg djeteta izabrana žena ili izabrani mladić pretstavlja negaciju svih tih majčinih ideala i nada? Onda ona silno trpi, a svaki najmanji oblak na čelu sina, koji se i možda brzo raspline, majci izgleda kao katastrofa. Od uvjek postoji velika razlika u pogledima na život između rođene djece i roditelja, a kakva razlika postoji tek izmedju starijih i mladih, koji su se razvijali u sasvim drugojačim prilikama i mentalitetima? Da se postignu dobri odnosi, mora se biti jedan prema drugima obazriv, mora se uzajamno praštati. Sada nastaje jedna nepravda, koja je opća. Površni posmatrači i djeca, mladi ljudi, bezobzirno zahtjevaju da se roditelji ili svekrva podloži njihovoj volji, nazorima i interesima, jer kao mladi drže da su oni jedini „centar svemira”. To bi najveći deo majka i učinio, ali ne može, jer njeni nazori stvoreni iz njenih iskustava, postavljaju joj, možda umišljenu, ali ne manje imperativnu dužnost da djecu savjetuje, odvraća od koječega it.d.. To majčino ispunjavanje dužnosti postaje njen najveći i neoprostivi grijeh. Osim toga u to doba kad žena-majka postaje svekrva ona stari što donosi sobom mnoge bolesti i fizičkih i psihičkih neraspoloženja, a niko nikad o tome ne vodi računa i reče tej ženi dobru riječ. Posljedica je da se takva žena smatra suvišnom,, neljubljenem, izrabljenem i vrlo nesretnom. Pošto stari, nema više nade za život, jedina je bila nada da će i stareći svojoj djeci moći prirediti koje veselje, da će ju mladi dočekati vedrim licem kada dođe da ih dariva, da krpi čarape ili se igra sa unučadi. I ta nada se najčešće ne ostvari, jer štogod „stara” donese ili radi, sve je u najboljem slučaju nesavremeno. Vrlo često mora da opazi da se vodi računa, koliko joj ima još živeta i kome će što pripasti nakon njene smrti. Nije li to sve strašno žalosno i teško podnošljivo? Napokon kada mladi ljudi, elastični, sposobni da se uviju kao mlado stablo, sa svježim srcem kojeg još brige, boli i razočarenja nisu otvrdili, ne mogu imati uviđavnosti i samilosti za stare koje oni smatraju inferiornim, fosilima i kako glase svi slični epiteti, kako će ti stari, otvrdli, zakržljali i kadkad baš inferiorni shvatiti mlade? Majke i svekrve su tim nesretnije što više uviđaju da nisu u stanju shvatiti i poći napred s mladima, i čim bistrija i inteligentnija je svekrva, to više očajava u pretpostavci da je uzalud živjela, trudila se i ljubila, te kad je sve „tačke programa” najsavjesnije odigrala, i ako hoćete i dobila frenetičan aplauz, zrela za ropotarnicu? U tome je tragedija, ogorčenje, poslednje razočarenje. Nakon rada suvišnost! Buduće i mlade nevjeste neka bar malo promisle sve ovo i neka ne zaborave da je za nas žene perspektiva za sve jednaka, i stoga dajte lijepu riječ svekrvi, biće i vašem srcu utjeha što ste unjeli zračak sunca u jesen života majci čovjeka koji vas ljubi, a nju zapostavlja, kojeg hoćete vi možda prestati ljubiti i ostaviti a ona nikada. Dubrovnik, januar 1933

S. Z.

Књиге и листови

Сељанка, лист за просвећивање жене на селу. Власник и уредник Даринка Лацковићева, број 1 за јануар и број 2 за фебруар 1933. Под уредништвом г-це Даринке Лацковић, чланице управе београдског Женског покрета, изишла су два броја овог новог листа, намењеног сељанкама „које нису походиле мнoге школе, него су само прошле кроз основну школу или су научиле нешто мало да читају‟. Г-ца Лацковић у својој уводној речи даје даље програм листа „да ће Сељанка доносити пoуке: из науке о чувању здравља, пољопривредног домаћинства кување, остављање зимнице и ручног рада”. Ови први бројеви дају, поред осталога, и народне песме и припoветке. Брoјевима су дoдате фотографије са домаћичких курсева које је одржала г-ца Лацковић, као и домаће шаре за ћилиме и мотиве за везове. На крају је „буквар" за неписмене. Овим је и наша сељанка добила своје новине. ФЕБРУАР, 1933

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

31