Женски покрет

šila svoj rad. Š njom sam prema pravilima poslodavca i radnika ođmah sklopila ugovor, da će mi raditi samo devet časova dnevno, ostalo vrijeme da joj je slobodno upotrijebiti za sebe. Ona je rado čitala i bila je bogoljubna. Dakle, Tonka, preko tih satova Vi slobodno možete da čitate, šivate, idite u crkvu. - Hvala, Gospa. - Nema tu nikakvi „hvala", ugovor je ugovor, - rečem ja, pod uticajem najnovije brošure „Prava i dužnosti kućne pomoćnice“, što je upravo tada bila izašla u Ausiriji. Tonka se držala boljom djevojkom i često bi malo s prezirom rekla kako Dalmacija nije kulturna kao Slovenija. Ona je imala u sebi nešto od navijenog stroja i za moje živce nakon onih raznih prijašnjih eksperimenata bila je to prava blagodat. U jednoj od tih mojih mudrih knjiga, bila sam našla ovu veliku istinu: »Odnos između gospodara i sluge naliči krivulji dviju naduvenih mješina koje se pritiskaju jedna o drugu. Tamo gdje jedna ulegne, druga se nađme i nikako ne mogu da postignu ravni pravac." Ta mi se uporedba veoma sviđala. Od tada učinilo mi se besmislenim da se ikada više ljutim na svoje sluge. Jer, govorila bi sama sebi, ako se njezina mješina ulegne, znači da je tlačim, a tlačiti nije čovječno, dakle to je moja krivica, a ako se pak moja mješina ulegne, znači da ja popuštam, dakle opet moja krivica. Umeti podržavati to ravnovjesje bio je ođslije za me ključ u odnosu između mene i mojih slugu. I lako je to bilo provađati sa Tonkom Slovenkom koja je bila tačna kao stroj. Ali kućanstvo nije škola da ga možeš strpati u satokaz. Nit je ono tvornica niti ured, da ima svoje određene satove rada. Jednog dana desilo se da su mi đošli gosti. Tonka nije pokazala ni najmanje zlovolje što je bilo dosta više posla. Dapače, sav suvišan posao obavila je tako spretno i uredno kao da se nje ne tiče. Ali kad je došla ura njedog izlaza, ona se obukla i uputila vani. - Тоnkа, zaboga, пе možete me danas ostaviti samu! - Zač, gospa? - Pa zar ne vidjte da imam goste? - Pak vidim. Al ja, gospa, moram u crkvu. Vi ste storili takšni ugovor da sam na taj sat slobodna, a ne ja. - Ja sam storila - počnem ja da se ljutim - ali kad je iznenada u kući više posla, može se iznenada i prekinuti ugovor. - Malo zastanem pa nadodam: - Platiću Vas, Tonka, napose za ovo. A i napojnicu ćete primiti. - Rado, gospa, al' ja molim devetricu, ne smem to prekinuti.

I pošla je. To mogu samo da zahvalim svojoj socijalnoj literaturi... — pa kad mi reku, čini dobra... Bila sam u grdnoj neprilici i nisam znala šta da radim. Vlak je putovao u večer, a do večeri imala sam što-šta da spremim. Goste pak nisam mogla da ostavim same. Suviše još i jedno dijete mi je ležalo u groznici, bila sam van sebe. Uzrujana radi toga, te iste većeri dala sam joj otkaz. Sutra dan sve je bilo kao obično, nikakva promjena. Posao je tekao kao da se nije ništa dogodilo. Ali u večer kad sam pošla spavati, nađem na mome noćnom ormariću pismo. Otvorim ga i čitam: S poštovana gospa! Dakle ja odlazim. Bila sam pri tujih Ijudi, so sa mnom lepo postupali kak i Vi, i nikad nobem mi ni kazal da ne volim radit. Ufam se da nisam najhuja i da ću još najći kruha. Ja nisam ćera mogla storit drugačije. Prije su dolžnosti prama Bogu pak prama ljudima. Ja sam kak i ostali dni moj posal zvršila. Ja odlazim ne samo od Vas nego iz mesta. Vi, gospa, dobro znate, da za nas Slovenke je na jugu dobro samo zimi, a ne leti. Nismo naučni na hrani. Mogla sam Vam to kazat, dobro je mučat, nisam iz železa i osetljiva sam još previše. - Tonka. - Osetjiva! ponovim tu riječ i više sam se začudila toj riječi nego cijelom pismu. Što da radim, mislila sam ugasivši svijetlo. Ja i moje misli obično se u noćnim tminama ganjamo i tako prihvatim onu, da i ja njoj odgovorim. I sad nastade u našoj kući neka vrsta tihe korespondence. Moje bi pismo nju čekalo na stolu kad bi se vratila sa trga. A kako je svako usmeno razlaganje bilo prekinuto, meni se taj novi odnos bez buke i govora silno svidio, i pisala sam joj da može ostati do leta, kada je već tu samo za to da provede zimu na jugu. U našoj kući zavladao je silan interes za to dopisivanje. Svako Tonkino pismo očekivalo se sa napetošću i čitalo ga se sa znatiželjom, jer smo obe bile zašle u nekakva socijalna razlaganja. Moj muž mi jednom reče: - Pa ona počima da poprima sama tvoj stil ... Ali stroj koji je bio navijen samo za zimsku sezonu na trideset i prvog maja zaustavio se. On je svoj rok otkucao. Tiho, mirno i hladno toga dana izreče Tonka: - Zbogom, gospa - tak, ja idem sad! Ni djece ni ikoga taj čas nije bilo u kući. Ni za koga ona nije zapitala. Ja sam se ganula, ali još i danas ne znam da li me ganuo taj živi stroj ili taj mrtvi čovjek u Tonki. - Svršiće se Split (Iz „Novog doba“)

Vinka Bulić

80

Штампарија „Привредник“, Живојина Д. Благојевића, Кнез Михаилова бр. 3, Београд Телефон 21-450

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

МАЈ-ЈУНИ 1935