Женски покрет

Uspomeni Maksmima Gorkog

Za uspomenu na Maksima Gorkog doncsimo neke odlomke iz eseja »Nesveta Rusija«. Autor tog eseja je D. Mereškovski. Esej je izašao sa mnogim drugim esejima u knjizi »Između rata i revolucije« koja je publikovana godine 1918. Kuda vodi put Rusije? Veliki ruski pesnici odgovaraju na to pitanje: oni su večiti vođe koji kažu put. Tolstoj je bio poslednji; posle njega nema nikog kao da su putevi Rusije pri kraju. Posle Tolstoja nema nikog, ili Gorki? Ako uporedimo Gorkog sa velikim vođama, on je mali. Malo je sve što se rodi; veliko sve što je poraslo, postiglo svoj kraj i cilj. Velika nam se čini prošlost, mala nam izgleda budućnost. Zato je Gorki prema ovim velikanima kao malo dete prema odraslima, kao klica koja tek prodire iz zemlje prema prastarim hrastovima. Ali oni su svršili put, a on počinje nov. Oni su sadašnjost i prošlost, on budućnost. Otkuda je Rusija došla, možemo oceniti po njima; kuda ide, to pokazuje Gorki. Ovi velikani su personificirana svest koja prodire u dubinu naroda; svest koja prodire iz dubine naroda je personificirana u Gorkom. Svest vlada nad elementarnim. Narod koji teži svesti je narod koji teži vlasti: kada počinje u narodu da se budi svest, tada je početak njegove vlade, »demokratije«. Gorki je prvi i do danas još jedini pretstavnik ruske demokratije koja se rađa. Likovi ovih velikana su genijalno-individualni i jedinstveni; pre njih nismo imali takvih, a i nikad više neće da se pojave. Gorki zapravo nema svoga lika, jer je njegov lik kolektivan lik celog jednog naroda. Istina pojedinca, istina ličnosti (»aristokracija« u višem smislu) već je postigla svoje savršenstvo; ali istina sviju, istina mase (»demokratija« u višem smislu) tek nastaje. Poslednji, najviši izraz individualnosti ovaploćen je u onim velikanima, a prvi još slabi izraz celokupnosti u Gorkom. Plašimo se od bezličnosti mase. Ali svaki embrio je bezličan, svaka semenka je bezlična, ali sakriva u sebi mogućnost novog, divnog lika, nove, savršene ličnosti. »Seme pšenično ne oživi, ако ne umre«: pojedinac mora umreti, da se mogu svi probuditi u život; individualnost mora potonuti da može oživeti masa. Velikani su suviše komplikovani, zato tako strastveno i traže jednostavnost, elementarnu

dubinu celokupnosti ili bar onu prostog naroda. Gorki je prejednostavan, zato i tako strasveno teži ka svesnoj ili nesvesnoj komplikovanosti. Kao umetnici su Tolstoj i Dostojevski neizmerno značajniji. Oceniti ih možemo po tome što kažu; ali Gorkog ne smemo suditi po njegovim rečima. Ono što je on mnogo je važnije od onoga što on kaže. Sama mogućnost pojava kao što je Gorki, kao što su svi (jer on je množestvo, ili će da postane množestvo) takva mogućnost je za život isto toliko značajna kao što je značajno umetničko delo Tolstoja i Dostojevskog. Važnost Gorkog za život, važnost tog »malog« nije manje značajan simbol vremena kao što su bili nekada simbol velikani. Možda treba danas da pogledamo u njegov lik da bismo mogli razumeti svoje vreme, da bismo mogli da odgovorimo na pitanje: kuda vodi put Rusije. * Pre nekoliko godina su proricali »kraj Gorkog«. U tome je bila jedna istina i jedna laž. Gorki je uistini svršio kao prorok »svečovečanskog bosonoštva«. Jedan Gorki je svršio, drugi je vaskrsnuo. Najstrašnije »ognjeno krštenje« lažnu slavu je pregoreo kao što je nije pregoreo još niko. Uzdignut na najviše visove, pao je i digao se nepovređen. On je učinio ono za šta su sposobni među Rusima samo najjače ličnosti: spalio je sve što je ranije obožavao i kleknuo pred onim što je ranije spaljivao. Ono što je nekada priznavao za najveću istinu »čovek kako ponosito to zvuč«i »čovek protivu čovečanstva«, »jedan protivu svih« to sada označava za najnižu laž. On poriče i pobeđuje samog sebe. Da li će da uspe da potpuno pobedi samog sebe? Ali da teži tome, to je već znak sile. Mnogo snage je potrebno da se žive dva života, da se jedan uništi i počinje nov. Sada mu nije potrebno nkakvo »ognjeno krštenje«: gvožđe je u vatri i promenilo se u čelik. Tuđi obraz sjajna maska »nadčoveka«, »izabranog«, »jedinstvenog« je istrunuo, i pojavio se sasvim običan obraz Gorkog, obraz celoga naroda. * Sveta Rusija! Sveta Rusija! « Gorkog taj poklič ni najmanje ne uzbuđuje. Prokleta sva ta »svetost« ako iz nje izviru svi naši užasi. »Ako pomislim na sve kao olovo teške prostakluke divljeg ruskog života, moram da se zapitam: da li uopšte vredi da govorim o tome? Na to odgovaram za velikim pouzdanjem; da,

АПРИЛ-ЈУНИ 1936

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

35