Женски свет

ЈЕДНА ВРСТА ЗАРАЗЕ.

каква заразна болест нападне наше тело. ми тражимо помоћи, гледимо да је се опростимо, да се нзлечимо. Али има једнаврстазаразе, коју ми не примећујемо, која нам у стајаћем рувудолази, која се шири на рачуп изображења, која је међу нашим жеискињама јако раснрострањеиа, на оне ју н не иримећују, или ако су је и позиали, онијеи даље трпе, шта више, чуде се, ако се ко од тога сачува. Овде мислим гласовирску заразу, ону грозничавост, са којом се наше женске одају изучавању свирке, имале оне за то дара пе имале, онако је н успех у највише случајева врло слаб. Да је детету од вол>е, да оно може учити свирати ако показује воље и ако има способности за то, ни ио јада, али оно јадно мора да учи, јер јој мати тако хоће, јер и деца њеннх пријатељица уче, јер је то напослетку сад нужно да зна, ако хоће с правом да каже да је иотпуно изображена. Па како то иде код оних што за то немају ни дара ни воље, који ио зановести морају да уче? Зар сте једаниут видили девојчицу од 7—B година, како са жалосним иогледом седи за гласовиром, како јој иоред ње седећи учнтел, са великом муком и огромиим стрпљењем расветљује све оне тешке ствари, што ] ој ум притискују као камен, а она га гледа са погледом без израза, а мисли јој лутају мећ>у оне љене сретне другарице, које нису оваким мукама изложене, које се можда у то доба, док она овако узалуд, без икаква изгледа на успех какав, игром забављају, и тиме допринашају своме здрављу. Али та мука не траје само један час, јер ће је иосле мати узети преда-се, иа ће је терати да се веџба у томе што је учила, ма то кадкад ишло и кроз плач. Она ће онда срицати ноту по ноту, главом сваки удар прстића појачати, удариги тако „Фалишне“ да се суседима кожа јежи, а мати ће себи у мислима да ствара У напред сјајну слику, како ће њена кћи док одрасте, својом свирком све очарати. Но иеће то тако дуго трајати. Мати једва чека да јој кћи почне свирати најновији валцер, ј ер тек не може друштво

занимати својим етидама. Зато ће се те главне ствари у трку да пређу, и онда настаје сретно доба, кад млада свирачица уме одсвирати ~Klosterglocken“ и друге иодобне ствари. Али за то је морало већ проћи иеколико година учења, морало се ту по три и више сати на дан веџбати, а можда кадкад и сузе роиити. Сирото дете! Кад је напослетку уметничко освештање још којом сонатом довршено (јер у друштву треба показати и укус за класичну музнку) онда настаје тек нраво уживање у друштву, кад младу свирачицу замоле да штогод одсвира. Она ће онда са неком виртуозношћу да изнађе најбоље ствари, које је код свог учитеља научила, и да их иаравно посде толике муке и веџбе добро одевира. Сви су сад уверени да је то особита свирачица, мати ће уживати, кћи ће можда на своје сузе и заборавити, те ће може бити у току разговора бацити и по коју музикалну искрицу, како је Мозарт свирао по клавијатури, која је била марамом нокривена; да је Бетовн у највећем иесничком заносу свирао на раздешеном гласовиру и т. д. Та верзираност у тако важним стварима цо музику, даје неки вид ванредног изображења. Дотле иде све глатко и без занете. Али ако зао удес усхте, иа ју когод замоли да прати било какву иесму или друго* шта, што она код свога учитеља нијс прошла, и што се даровитој свирачици без устезања сме ионудити, онда па ма то било сто пута лакше од оног, са чиме је она забдистада онда смо готови. Ту ће одмах бити стотина разних изговора, само да ју мимоиђе та непријатност, да мора иробати, јер зна у нанред да ће све проћи зима, а сви ти изговори своде се на 1 едан извор, а тај је, што - не уме. Она зна само оно одсвирати, што је тешком муком за толике сидне године код свог учитеља научила, осим тога она ништа не зна. Па на што то све? За што да за љубав снољног блеска варамо себе п друге? Да ли је то довољно, да дете кроз толике године, са толиким грдиим трошком, мучећи и себе и друге, за љубав спољног сја-

ЖЕНСЕИ СВЕТ