Женски свет

у зејтину м ностављене на чокотовом лпсту. — Бпло је грожђа п друга воћа и т. д. Све је било на једанпут пзнешено. Внљушака и ножева није бнло, него се сваки служио својнм нрстима, н није се узпмало једио по једно јело, него се вадпло ш) више на једаннут, шта је ко хтео мећао је у свој тањир преда се. На сред стола био је један једити стаклени бокал с водом нв ког су се сви папијали. Само је једна од овмх женскиња седила с нама за столом, а друге су две служиле Цор.ед те женске старешине носадили су п мене. Кад сам видео, како они рукама узимају мз бних пупих чинија, усудим се н ја, па станем вадитн, шта ми се свидило и мећати преда се у тањпр, иа почнем јести. Кад на једамиут, ја баш да пружим руку у мој тањпр, да узмем јело, а моја комшинпца узима нз мога тањира баш оно, што сам ја хтео узетп, па једе она. Мене је га слобода пзненадпла, што је мој Ибрахим ирнмегио, на ми каже, да је то пријател.ска наклоност која мп пружа слободу, да се и ја послужим тим правом, те опда п ја пружим руку и извадмм из тањпра моје комшинице један део меса. Нпје ме ово прво чудо ни прршло, а ја видмм, где моја црнпураста комшпипца пз оиог нсецкаиог меса у рукама евојим справл.а једаи поириличан вал.ушак. Ја нисам знао, шта она тпм смера, ал ме је занпмало, шта ради, иа сам све у н.ене руке гледаб. 'Кад је била готова, она загрпзе једно нарче од оног ваљушка, а оно

друго у руци пружи мепн к устма, а ја трже главу даље. Ибрахим се насмеја, па ће мн рећи: „узмите само, то је за вас велпка почаст. Наше жене не знају туђега обичаја, на оне чнне тако н ирема странцпма, као нс пама“. Тако ја онда иристанем и примим нонуду. Међутим иође п један Црнац око стола са једннм бакарним судом нуним воде, у којп су гостп умакали п прали своје npcfe. Тако смо нуна два сата скрштенпх иогу седели за ручком, док ми се није досадило, јер колена ми се згрчила и једва сам чекао да устаием. Тако на моју молбу иоуетају евм и посадпмо се на дивап. ту нам одмах нруже ка<l>у и чпбук. Ал сад тек настуџи дрека и ларма, што мога века нисам чуо. Женскиње оне, хтедоше, што боље да угосте свога странца п да му одаду што већу ношту и да улију у менн што ленше мњење о гоетоприметву Арапкиња, доиесоше своје тарабуке (ипштрумент за евпрку) н стадоше иа њ штаппћпма тако ударати н уз то тако днсхармонично певатп, да би човек иобегао, да само не слуша. Сваки су слик евршиле пеким заједнпчкпм јаким ускликом, па онда оиет стану луиатп у своју једноставиу свирулу. Да ее из стида и скромностп нпсам уздржавао, ја би их, верујте, замолпо био, да се меие радп не труде толпко. Такб сам ја прошао на турском ручку у Дамаску и впше ме неће вућп срце, да виднм и други пут. 110 немачком В —а.

РАД ДОБРОТВОРНИХ ЗАДРУГА.

I. Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња.

ЗАПИСНИК.

Jb. се,џтце одбора добротворне заДругв Сракиња Повоеагкања држане у Новоме Саду 10. (2'Ј. октобра) 1886. године. 11редседава: Јулка Радовановићка начелница. Бележи : Аркадије Варађанин перовођа. Нрисутни су: подначелница: СоФија Чакра, олагајкиња: Софија Јевтићка,*-одборнице: Хриетина пл. Новићка, Анка Иавловићка, МилиЦа Јојкићка, Марија Завишићка, Катинка Христићка,

Ирма Адамовикка, Љубица Димовићка и прегледачица: Ана Петрика. бр. 84. Чпта се'запиеник 1 '2. одборске седиице од 2. октобра (21. септембра) о. г. —Одоставерава се. бр. 85. Председница извешћује, да се синоћ унокојила задругарка и бивша одборница задружна тђа СоФија Славнићка ро4>. Грчки, ревносна члаиица и одборннца. С тугом на знан.е и одређују се с начелницом још три одборкиље да изјаве породици покојничиној тугу ове задруге за покојницом.

243

ЖЕНСКИ СВЕТ

244