Женски свет

359 ЖЕНСКИ СВЕТ.

360

У једнога од њих беше Душа нешто мање гадна, Смилов'о се, па закоп'о Мртво тело момка јадна.

И сиротно момче младо

У сред среће — смрти стиже,

По врх њега и ереће му

Сад се црна хумка диже.,... Х “ њ

Ван три прошла дуга лета,

Већ и месец дана прође,

Како мајка стара чека,

Да јој син из свбта дође.

Чежња ју је одржала, Спомен чеда сред недара, Те је јоште у животу, Тако слаба, тако стара.

Сваког дана, све до мрака, Гледа широм свег“ видика: Откуд ће се указати Њена нада, њена дика.

Но залуда све гледање,

Ни одкуда милог сина, Џразна е' магла само љуља Тамо, тамо у даљини.

Већ и други месец ев),

Преко рока сина чека,

Ал никако њега нема,

Да се врати из далека. Карлово, Октобра 1887.

И јад поче да је кињи

Црна слутња душу мори Празно срце, јадно срце

С том се селутњом сада бори.

„Идем, идем, да га тражим, Преметнућу вас свет бели, Наћи ћу га, хоћу, хоћу, Ох!,.. ал можда гроб нас дели!!“... | „Мајко, мајко, син ти ту је!..“

И отишла оним путем, Куд' и чедо пре три лета, Сваког пита за свог сина Кога год у путу срета.

Али нико, нико не зна, Да јој даде одговора,

И још брже иде јадна Даље преко стрмих гора.

Ни што једе ни што пије, Ево већем десет дана,

Ох, п нашто суштој души Земско пиће, земека храна! —

Иде, иде, а у души

Зов синовљи удиљ бруји, Страсно гледи еваки кутић Ал од свуд празнина хуји.

И пустињи већем дозила,

|А ни трену ни где стаде, Кад у једном, — гроб пред њоме..| Одјек му је друго дало Сва задрхта, и на њ' паде...

Грли хумку, земљу љуби, Јадно срце силно боли, „Реци земљо, кога кријеш 7“ Кроз грохот је плача моли.

И зађута ... немо стоји, Слуша, слуша... и, гле .. чује, Испод земље иду гласи:

Сва задрхта морна, јадна, Но чежња је лавом гради, Сухом руком гроб разгрће, А и не зна шта сад ради.

Рака плитка, рука хитра, Пос'о мајчин брзо мине... И гле! ... ено, већ га види... „Сине !... сине!... јадни сине!“..,

Ни уздахну, ни се макну, Ни реч више не прогуди, Пуче срце!... тужним јеком Одјекнуше празне груди.

На мртвачком бледом лицу Зраке сунца нујно стају

Па е' ветрићем к'о да зборе : „Ево новог госта рају !“

А од бола када пуче Јадне мајке срце меко,

Тамо, тамо, на далеко....

Љубомир Лотић.

–—ее--=—==< ува ривијера

ДУБРОВКИЊЕ ИО САРАЈКИЊЕ.

Наш мудри Доситије рекао је на једном месту својих мудрих списа: „Прошао сам доста света, видио сам и познао сам многе народе, али ни код једног народа нисам нашао толике милости, толике љубави према својој деци, као што сам нашао у ерпске мајке“.

Те Доситејеве речи потврђују се и данас још; наше мајке п данас још гину за својом децом. Нема примера у нас, као што се налази код других народа, да матере умарају своју децу. Па код толике милости према својој деци, има за цело у наших матера много више милости и према народној деци, па и према човечанству. То се опажа на нашим добротворним задругама. Нема томе ни 15 година, како се прва овака задруга у нас појавила, па ево, хвала богу, данас их у самој Ау-

стро-Угарској бројимо до 14. У Србији

постоји скоро у сваком већем месту по

једна подружина женског друштва. Колико су ове задруге донеле бла-

" годети народу нашем, показало се најбо-

ље у српско-бугарском рату. Да њих није било, данас би се у хиљадама више наше сирочади увијало у траље и потуцало од немила до недрага, а овако су оне својом убрзаном помоћи епречиле п сачувале млогог оца од емрти, млогог сина од пропасти. За то је од то доба у Србији и у нас овамо знатно поскочио углед тих задруга.

Та милостива страна наших матера подстакла је ове године и наше Српкиње у кршној Далмацији, на том западном бедему наше народне границе, те се удрушиле, да заједничким крилима доброте