Женски свет

69 ЖЕНСКИ СВЕТ. 10

су једне исте мане са свим друкчије. То зависи од васпитања оних, који се око деце налазе. Друкчије су мане код простијих, друкчије код отменијих т. ј. оне су једне и исте, само се, као што рекох у другом виду појављују. Код отменијих су оне у завијеном облику а код простијих се показују у потпуној својој наготи.

Што су завијеније мане у толико их је теже смотрити па теже и уклонити, али бодро око ће ипак опазити, где је погрешка.

Ми се, рекох, обзиремо на веће мане а ситније мањујемо. Но то је грдна погрешка; јер тиме дајемо пороку маха те обгрли свом својом снагом и онако слабачко детенце, те се ово после не зна, да ослободи.

Колико и колико има таквих погрешака, које се не сматрају за погрешке, шта више још се више узимају као сретство за васштање.

Многи родитељи држе, да дете никад не ваља оставити без одбране; јер се, бајаги, у противном случају осећа као сироче, чинимо му на жао и шта ја знам, шта све нежно родитељско ерце не наводи, с тога ћете више пута чути, како отац или мати брани своје нападнуто дете речима: „А, не дам ја тебе!“ То је тако уобичајено код нас, да нико и не осети како му излети из уста а како ће тек да помишља на зле последице, које повлаче за собом те неколике обичне речи.

Нећу, да кажем, да никако не ваља дете бранити, не, него баш на против, а то, ако је праведно нападнуто; но и то мора имати евојега начина.

Ако би нападнуто дете тако бранили, да одбрана шкоди достојанству етаријих, то је онда да богме рђава и погрешна одбрана. Дете треба тако бранити, да оно осети, да је одбрањено, али да ни најмање не опази, да смо омаловажили онога, ко је — од старијих — напао дете.

Колико и колико се пута дешава, да дете учини коју погрешку било хотимично, што је ређе, било нехотице, што је чешће; ; у првом случају морамо бити строжији и тада се не сме чути оно урођено: „А не дам ја тебе“, него мора мати оца потпомагати а отац матер и тако дете

јавати,

убедити, да је оно запста погрешка, је урадио, те ће на тај начин родитељи сачувати дете, да и други пут не падне у исту погрешку. Кад би мати карала а отац бранио дете оним речима, онда не само, да не би дете сачували, да и други пут не погреши, него би га баш тако рећи потетрекавали, а ако не баш потстрекавали. а оно бар не би мајчино карање имало никаква утицаја на дете и боље би било, да га пи карала неје; јер је учињена двострука погрешка: прво, дете неје мајчино карање узело ни у 06зир; јер има браниоца — оца, а друго, тиме се нарушило мајчино достојанство, а то је највеће зло. Такав исти случај може, да се и обратно деси, шта више много чешће се дешава, да мати брани своје дете, ма од чијег нападаја.

Ако дете нехотиц, што уради, то морамо бити према њему блажији, али не претерано благо, него морамо ипак настода дете увиди своју погрешку, како би се други пут сачувало.

Било хотимична или нехотимична, погрешка не смемо никад допустити, да дете остане при томе, да то неје бог зна шта, што је урадило, нити смеју родитељи или они, који васпитавају дете, да једно другоме посао кваре, да једно другоме руше ауторитет; него морају једно другом бити на руци, морају једно друго потпомагати у раду исамо ће тако рад бити успешан.

Помиелите, драге читарице, како вас текне, кад кога карате а нађе се неко трећи те стане бранити онога, којега ви карате, неје вам мило је л те; јер осетите у себи, да ете пред „дететом односно пред оним, кога сте карали, омаловажени; а како је тек зло кад то осети мати или отац.

Дете треба и мора потпуно једнако и волити и поштовати обоје, никада не сме опазити никакву разлику; јер чим би опазило разлику одмах би гледало, да се придружи ономе, који је моћнији. Зар неје таког Та тако је п у свету већем а како да неје у мањем.

Дете мора да гледа оца и матер као једну цежину а да никад ни помислити не може, да може наступити неспоразум из-

међу ових двоје, а да до тога не лође

што