Женски свет

: | им се међу људма појавила мисао 92 <>“ за вишим животом, чим је човек ~ почео да расуђује о свом бићу и чим је осетио, да цел његовог живота има, узвишеније опредељење, него што имају остали земни створови, он је већ стао ногом на први културви степен и пењао се после толико даље у вис, у колико је више размишљао о себи и своме животу. Размишљања овака продирала су све дубље у законе природне и изпосили отуда све веће тековине, те се тако прибрао до наших дана голем низ наука и вештина, које служе овим и потоњим нараштајима за жив извор свог даљег проучавања и усавршавања.

Сва та умна тековина прошлих векова назива се култура; а она је данас најјача снага на земљи, јер она не само да оживљује и подржава парод у ком поникне, него прпеваја све докле допире; па за · то је постала главна цел и мета свију образованих народа.

Културна знамења појављивала се међу људима још у прво историско доба, а огледала се у религиозним осећајима појединих народа. Управо је зачетак културе у вери, јер вера је пружила прву моћ духу човечијем, да се вине у више духовне светове, да се узвиси над обичним жељама и да се уздигне над свакидашњим телесним потребама. И који народ ил повек пма чистије и узвишеније појмове о вери, тим је и културно надмашнији од оног, који стоји п живи још у уској свери вереких мисли, јер какав је човек, онакав му је п Бог, рекао је Гете.

Тако дакле у зачетку вере, морамо тражити п зачетак културе, која се после васпитањем п образовањем људским све више ширила пи разграњавала, док није израсла овако величанствена, као што се огледа ево у нашим данима.

А кад би историчким путем истраживали, како су поједини народии у поједина времена мислили пи радили на васпитању и образовању свога подмлатка, дакле на ширењу културе, нашли би, да су увек погледе своје упирали на верске идеје

ЖЕНСКИ СВЕТ.

196

КУЋАРИ МА ОДА.

пи тежили, да приближе и подигну човека до оних висина, која су им лебдила пред религиозним очима, те по томе историја васпитања стоји у тесној евези с псторијом религиозних момената и принципа.

Све вере (религије) могу се поделити на природне вере ина одкровења божија. У природне вере узимају се све старе незнабожачке вере, које су своје верске идеје и осећаје доводили у свезу с прпродом људском и е природним појавима, те отуда и наука о васпитању није могла у њих да се узвиси на виши поглед о човечијем опредељењу, те је и пала, као што су пали са висине и народи ти, што су тражили цел човечију само у земним и стварним насладама.

У одкровења спадају старозаветна јудејска и повозаветна хришћанска вера; откровења ова прва скидају с човека грех, мире га е Богом, најузвишенијим и најсавршенијим бићем и траже у крајњој мети, да човека уздигну до тог највишег савршенетва. С хришћанством је поникла човечност (хуманисмуе); у њему је освештано братство и јединетво међу људма; личност је добила своје право и уздигла се на површину правде. Хрићанство је полако блажило п временом изгладило сталешке укорењене предрасуде и мало по мало укинуло ропско подчињено стање међу људма. И жена није више по хришћанској науци робиња и елушкиња мужа п куће, него једпоправна личност.

Но и у хришћанству је морао протећи дуг низ векова и година, док се појам те узвишене науке пречистио и сазрео и једва је наш век доспео до те ереће, да види, како ве данашња наука о васштању, која је ухватила свеј корен у дејп хришћанства, проглашује за општом човечанском пмаовином.

Песталоције је (1746—1827.) први изјавио, да је васпитање општа народна ствар, кућа прва школа, а мати прва учитељица. Истина и до Песталоција је било у хришћанетву људи, који су васпштну цел неговали и васпитну науку млогим лепим