Женски свет

ЖЕНСКИ СВЕТ.

296

__--- ____________________----—- ~ =

дизањем тог споменика до ове године, те је тај аменат тек ове године изведен поглавитим заузимањем тамошњег ваљаног учитеља и нашег сарадника г. Љубомира Лотића. Учитеља је овог саслушала че· стита општина Карловска а придружила, им се и „Матица Српска“ те извршише тако аманет народни.

У праслави тој учествовао је највише народ из бившег в. кикиндског диштрикта, а особито из Кикинде п Мокрина, те две најјаче општине наше у том крају, а „Матицу су заступали г.г. "Андрија М. Матић и Никоља Јоксимовић. На елужби је чинодјејствовао прота в. кикиндски Ђ. Влаховић а певало јектенија вел. кикиндско

певачко друштво „Гусле“. На парастосу је говорио лепу беседу поменути учитељ Лотић, а код споменика изређао јеу красном и исцрпљивом говору заслуге покој. никове матичин изасланик проф. Андрија, М. Матић.

Ми нисмо могли, да лично суделујемо у овој светковини, али се придружујемо браћи својој и придевамо ево п наш венац признања на споменик дичнот нам сина диштриктског и преливамо с топлом сувом благодарности ону земљу, која чува кости нашег милог сина Тодора Павловића, коме ће Српство за увек дуговати хвале пи признања. Слава дакле сени Тодора Павловића !

вд а ава ба

ЛЕПИ ПРИМЕРИ НАШИХ (СТАРИХ.

· ваким даном еве се више губе у друбе штву нашем они лепи примери, побо36 кности што су владали у разгово-

ру п понашању наших старих. Особито се то примећује у бољим и отменијим кругови“ ма. Нема више оне побожности у речима и обичајима, што су некад владали код наших старијих; нећете више наћи ни да се крети, а камо ли Богу помоли ни старији, а још мање млађи, кад хоће да седа за · трпезу, кад се умије изјутра, ил кад хоће да полази на пут. Не види се сад ни код простих људи, да се крсте, кад зазвони у цркву ил кад се огласи „достојно,“ а ја памтим још од пре 30—40 гонина, како се цела велика пијаца мога родног места заталаса и шуми од кршћавања кад удари звоно на литургију. Сад се већ ни у школама нашим, особито оним комуналним, не моли богу ни у почетку недеље, па ни школске године, а камо ли сваког дана; нема више ни трговаца ни занатлија, да својим побожним примерима дају угледа млађима, да их бар о божићу ио Ускрсу поведу у храм божији. Отменији ву већ напустили и своје свечарске славе; не пале свеће, кандила, ни у очи свог креног имена, а примили су „Имендане“ о којима потроше више него што су стари наши о свечарима. Већ се губе и божићни обичаји, па заводе туђи. Чујем

· народа“, што

(СЕЋАЊА ПОСЛЕ ВУКОВЕ ПРОСЛАВЕ.)

од деце, где се хвале, како им је „Николо“ донео ципеле и неке играчке; а видим да се уносе о божићу и „Јелке“ (60жићне дрво). Све се тако губи оно, што нас је некад красило, што нас је чувало, што нас је славило.

Наше нас народне песме прославиле, у све четир стране света, оне нам пмеи понос уздигле у очима образовапог и на предног светаоне су нам дика п слава наша; то је ето и величапетвена Вукова прослава показала; а кад би сад потражили оне лепе врлине у нашем, особито варош“ ком свету, што се у тим песмама узносе, и опевају а ми и сами не би веровали, да је то онај народ који је пре 50 година уз гусле и при славама певао оне дивне песме и њима своју душу и срце напајао.

Ми читамо „живот п обичаје нашега, је наш овогодишњи слављеник и незаборављени Вук От. Караџић покупио, исписао и образованом свету за чуђење и дивљење приказао, а кад би данас запишли по нашим домовима и затражили те дивне обичаје, а ми би скоро морали казати: то је Вук измислио, нема тога у нашем народу; може бити још по колебама сеоским ал у варошком и оном, што се помешао с варошани. тешко ћете наћи и трага од тих лепих обичаја

Каљари рах тоа јавља Со ла ак, о ли |)

Па зак |Бата ин

па

наиван а а а ај лас аса