Женски свет

339

дете глуво-немо, онда јој је једини спас у здравственој педагогији, самој стручној настави.

Пре него што дете до школе дорасте, мати му је васпитач. Нека се чува овде крајности, нек не буде ни јед ни мед! Немој да те слепа нежност у несрећи детета превлада, али не остави га, сумњајући се у срећну будућност самом себи. Не напусти га, тражећи утехе у другој деци. Ниси пријатељ твог детета кад велиш: „Та оно никог нема до мене, ко да му задовољиг Ах, чинићу му еве што му у очима читам! Кад мене не буде, имаће се доста патити !« Није тако! Ти ви га тим само горе унесрећила. Не чује, не говори Мати у гробу. Нау-

ЖЕНСКИ СВЕТ,

5 Ре

чено на доброту и љубав. Хоће ли му туђин ово датиг — Где си га ти нежно укорила, други ће га да казни, што си му ти опростила, хоће ли другиг — Дакле пази своје дете као зеницу у оку. Не бој се! Материнска љубав даће ти мудрости, те ћеш у васпитању твог детета успети. Материнска је љубав чудотворна! Из до сад наведеног види се,да у делокруг материн спада телесно и душевно васпитање детета, док ово у школу не пође. Најстарији народи су ово уважавали, те рекли: „Мепз запа т сотроте запо!“ Здраво тело, здрава душа! Шпецијалан лечник даће упутство како се глуво-нема деца нарочито неговати имају.

(Свршиће се.)

<—е–>

ПИСМА ДРУГАРИДИ.

|. Нови Сад, на Митров-дан 1888. Драга Анка!

Једнако ме позиваш да ти пишем, једнако ми довикујеш да ти се јављам и да ти по коју новост одавде донесем, па ево хоћу да ти се одазовем, не могу већ дуже да одолевам твојој навали.

Знам ја, како је то, кад се човек отисне тако далеко, као ти, од евог завичаја, од својих милих и драгих; осећам ја терет, који те притискује, јер сам и сама, као што знаш, скоро две године дана била одвојена од Новога Сада, па то ме највише и гони, да ти пишем п да ти, колико толико, ублажим и олакшам туговање за твојом и мојом колевком, — за нашим милим Новим Садом, за онпм местом, где смо млоге наше слатке дане у заједници провели, где смо млоге годипе нашег ђаковања безазлено п весело проводили; знаш, да ме и данас обузме сласт, кад помислим на то сретно доба; та сећаш ли ве, слатка Анка, како смо о мајалесу тр: чале по Футошкој шумици, знаш ли, како смо „Беседе“ приређивали, како смо годишње испите испраћали, како смо шетње и излете проводили ! Бадава, то је најзлатније доба, то је најслађе сећање. Тако валда, никад више нећемо живети !2

Кад се на то сетим. ја се сва променим и онда не могу, а да не замерим нашим млогим и то отменим и угледним

матерама, које своју женску децу трпају силом у крило туђинског живља, и лишавају децу своју не само овог слатког заједничког живота, него их још излажу порузи п презрењу. Колико вам пута елушала од деце наше, што полазе туђинеке школе, како их гоне, да се шаком крсте, како им намећу туђе име и како им се образ српски гази, како им се вера и молитва пемевају ; ал бадава, матере и очеви не осећају ту поругу, они и даље продају свој понос за тањир туђе милости.

Кад ће се, Боже, п наши родитељи освезтити, кад ће и наше матере научити чувати свој српеки углед п бранити своју свету православну веру. Зар ће у 19. веку наше матере последње доћи до свести!

Но да се оканем те тужне слике, да ти не мутим даље твоје српско осећање; боље да пређем на што веселије.

Од наших другарица удомиле се срет: но већ 4 ове јесепи. Олга 'Гатић удала се овде за трговца Давида Ћурчића, СоФија Саванова за трговца Јов. Христића у Панчево, Катица Беолрачева за богослова Ивана Јелчића у Ст. Бечеју, а за који дан венчаће се и Вувосава Бичанска за богослова Михајла Мишића из Винковаца, Сад се спремам за „венчић,“ што га прпређује Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња 3. новембра о. г. код „ца.рице Јелисавете,“ а после ћу и на „Бе.