Женски свет

је олденбуршки директор др. Вебекен (Wobeken) рекао ове значајне речи: „Образована женска треба да је раме уз раме са мушким на пољу образованости. И она мора учврстити свој положај на пољу знања и образованости а том ће јој ирипомоћи знање свог језика и реалан правац у наукама, како би без ик’е тешкоће и са разумевањем припомогла, да се промену прилике човечанства.“ 0 овој се теми много писало и говорило, па се још и данас бори на том нитању: колико и како шреоа женске образоваши? Једни оће чисто практичан правац, који би се састојао у учењу ручног и кућевног рада; други опет оће потпуно и равноправно изображење са мушким т. ј. да и женска учи, да сама себи бира позив, да буде учасник и чињеница у научним, јавним и државним стварима Обе ове замисли похвалне, али без ик’е алтарнативе т. ј. кад су оба заједно, а не или ово или оно ! У Цириху се у најновије доба појавило неко ново питање, које је сасвим важно. А то је, да се још дижу више школе, па и сами универзитети. Као главии узрок навађају, да је у Цириху од 1000 девојака удато само 39! Па шта ћемо са остатком? У Берлину има 45,649 више женских, но мушких, а колико је остало неудатих од оног једнаког броја! Па шта ћемо са тим остатком ? Ови бројеви јасно сведоче, не само да је број женских већи од броја мушких; но и да је онет код мушких велики број неженених , који би могли имати свој дом, али се нису хтели женити, јер су им данашње женске ~необразоване“, или „сувише“ образоваве, „лење“ или „сувише“ хитре, „раскошне“ и т. д. па нису за праву кућу. Овом се мора наћи пута и начина, како би се с једне стране женске дотерале да би се без сваког зазора од мушке стране могле иоудавати; а с друге стране, како би остатак неудатих био осигуран. Женске су, као и мушки, грађани државе. То нит’ се може, нит’ се сме опорећи: оне су носиоци културе —јер наСомбор 6. јануара 1889.

род без жена подивља. Јован Шер (Scherr) велиг „Тешко људима, који уплив женскиња омаловажавају!“ Свему овом могло би се најпре наћи лека, кад би женске схватиле свој иозив, који се састоји у томе : да им ћерке буду добре кубанмце и добре матере (васпитачице). Као што се види, дужност је пре свега Да стварамо од ћери добре кућанице и добре васпитаље. Кад би знале женске да им је Дфви позив, да буду добре кућанице, ваљане жене, праве матере онда би мање говорили и писали о образовању њиховом, већ би стално и стварно радили на даљем и вишем образовању; онда би имали много више сретних бракова и могли би лако расноредитп, шта да радимо са осталим ћерима, па биле оне из ниске колебе или из отмене куће. Онда не би мати рекла: „Не мора моја ћерка ово или оно учити! Има она „ доста“ , иа ће јој имати ко и радити !“ А ћерка не би рекла : „Шта ? ја да перем суде ?ја да чистим собу ? шта ће свет рећи? какове ће ми руке бити !“ Онда би свака знала да се благо земаљско да лако потрошити, а да знање, човечанске врлине и опште дооро не да није нролазно но да служе за основ и даљем напредку. Не мора свака девојка да увек иере, меси, кува, кроји, али се иште од ње да сваки посао што више разуме, да га у кући код своје матере добро научи, а не после да се дотерива у туђој кући, него да зна како се кућа држи. За овим треба свака женска да зна бар главније делове из индустриЈе из природе и из науке о чувању здравља, да не буде само кућаница, но и мислећа жена (eine denkende Frau). Наше матере треба тако да васпитавају своје ћери, да им се не може похвалити само снољашност, но да се види да С У душевно образоване, да им је срце иишомо а разум ошшар. То је први позив женскиња, који ствара од детета ваљану девојку, од девојке ваљану кућаницу, добру жену и праву матер. И зар то није образованост ? ! (Наетавиће се.) Ј. K-i.

ЖЕНОКИ СВЕТ.