Женски свет

вам Јегор мој, и не тренће, а сав је убледео као рубина. Главнокомандујући баци на њ расејаи и намргођен поглед, и рукиу срдито: Но? . . . Стоји Јегор, као кип, још и зу'ое исклибио! Да га ногледа човек са стране: рекао би, смеје се. Тада прозбори главнокомандујући срдито : Обесите га! боцну коња исиод бокова па се крете даље с иочетка опет онако кораком - а после оштрим касом. Сав се штаб крену за њпм; само што се један ађутант окреге на седлу и погледа малко на Јегора. Не послушати заповести никако се није могло. . . Јегора одмах пограбише и поведоше на стратиште. Ту се он сасвим охлади и само што једно дваред с напором новика: „еј, Боже! еј, Боже! —а за тим нолугласно: „види Бог нисам ја“. Горко, горко се заплака, ираштајући се са мном. Ја бијах у очајању. „ Јегоре! Јегоре! виках ја па како да бар штогод не рече генералу? Биди Бог, да ја ннсам, говораше опет јадник, јецајући. И сама се домаћица препаде. Она се никако није надала, да ће се то тако свршити, иа нададе сама запевати! Поче све и свакога молити за милост, увераваше нас, да су јој се нашле кокошке, и да ће она све казати. . . Наравно, све то ништа не поможе. Бојени ред, господине! Дисциплина! Домаћица ридаше све гласније и гласније. Јегор, кога је свештеник већ исповедио и причестио, окрете се мени: Кажите јој, ваше благородије, да се не убија. . . Ја сам јој и тако опростио. Мој иознаник, споменувши те носледње речи свога слуге, нрошапта: „Јегорушка, голубчик, праведник!“ и сузе ироцурише низ његове старе образе. Август , 1879. Ј. М. б) Пир код највишег бића. Једаред науми Највише Биће да приреди велики пир у својим лазурним дворанама. Све је врлине нозвало, да му буду гости. Саме врлине . . . мушкарца није звао . . . само даме. Скупило их се врло много великих и малих. Мале су врлине биле и иријатније и љубазније од великих; но све се осећаху задовољнима и учтиво се разговараху једна с другом, као што и ваља блиским рођацима и познаницима. Но гле, иајвише биће опази две врло лепе госпође, које канда иикако не бијаху нознате једна другој. Домаћин узе за руку једну од тих двеју дама и доведе је до друге. „Доброчинство !“ рече он, представљајући прву. „Благодарност!“ додаде он указујући према другој. Обе се врлине неисказано зачудише: Од како свет постоји а ностојао је већ одавно то им беше први пут, што се састадоше. Декембар, 1878. j. м.

НАШЕ ДНЕВНЕ ПОГРЕШКЕ ПРОТИВУ ЗДРАВЉА.

v роФесори срп велике школе у Београду, одпочели су прошле године Ждржати за публику београдску јавна по'/јдД иуларна предавања сваки из своје струке. Ова своја предавања ночели су та господа проФесори да издају у засебне књижице и 12 таких књижица чине једно коло. У првом колу ових предавања у IV. свесци изишло је предавање нашег ноштованог сарадника г. Др. Милана Јовановића-Батута под горњим насловом, (држано 27. новембра 1888.

годЈ а које еа његове ноучие стране износимо овде на углед и нашим читаоцима. „Мало је људи, који умру у природном року и од природне или Физиолошке смрти, т. ј. од старачке изнемоглости. По мишљењу и према рачуну знаменитих природњака (Aristoteles, Buffon, Fiourens и т. д.) требало би управо да сваки човек доживи век од близу стотине година (осем наравно оних, који погину у боју или којим несретним случајем), а овамо и искуство и наука иоказују сасвим друге резултате.

241

ЖЕНСКИ СВЕТ.

242