Женски свет

НАЈСВЕТИЈИ ГРОБ У СРБИЈИ.

У дивној околини лежи манастир Љубостиња. У једном куту, који стрменита а лепим зеленилом шумом обрасла брда чине 7 лежи бела византиска црква, коју је царица Милица зидала, а као старинско зрно бисера у кутији од смарагда, са заклопцем од плавог азура. Онај, који му је место изабрао, имао је очевидно финог осећања за леиоту природе. И имао је нежног осећања за велики и широки утисак мира, утехе, и надежде, који на душу иада у оној леној, мирној и опет ведрој самоћи. Ово је место могла изабрати једна душа, која је жудила за миром и спокојством, али у средини једној, у којој и плаво небо и зелене планине и бистри иотоци иевају славу божју. Ово је место могла изабрати само једна душа, која је била и нежна и осетљива, и оиет јака и велика вером и љубављу. За леиоту овога места могла је имати осећања само једна душа, која је и сама лепа била и која је била пријемљива за велику песму, коју природа на извесним местима вечито поји у славу Бога. И та иста душа, којаје избором овога местапоказала своју поетичност, била је себи следствена и у поетичности имена, које.је манастиРУ дала. „Љубостиња“ сећа на „милостињу“, али је и већа и лепша од ње. Њен је корен у љубави, а љубав најдубље лежи у срцу човечјем. Из тога бистрог извора истиче милостиња као један бистар поточић, на коме се жедни напајају. Љубав се разлева по срцима људским од оне велике кристалне реке љубавњ, која извире испод самог саФирног престола, са којега вечни Бог кроз светлу маглу од сунаца, звезда и светила, гледа покрете срдаца људских. Љубостиња ie споменик љубави, који је царица Милица пред Богом и пред народом подигла своме мужу, кнезу Лазару; споменик, који је љубав њена подигла тузи и жалости њеној за мужем и господарем, за јунаком и мучеником народним. Љубостиња је стан уцвељене љубави, стан у којије царица Милица као калуђерица Евгенија, прикупила око себе племените жене, које на Косову изгубише очеве, мужеве или браћу. То је стан љубави, у коме су цветне баште, залеване

сузама најбољих и најплеменитијих Српкиња, којих су срца на Косову ране задобиле. И није се могло лешне и истинитије име овој задужбини дати него име „Љубостиња“. Јер љубав к отаџбини одвела је честига кнеза и јунаке његове на Косово; а љубав њихових жена ; кћери и сестара, плела је и сузом оросила венце славе, којима се љубав к отаџбини окитила; и љубав је главна струна, која је зајечала свом Србијом, љубав која плаче, али која се кроз сузе ноноси. Колика поезија лежи у самом том имену ! И какве изгледе у саму душу Миличину не отвара нам већ само ово једно име, које је она својој задужбини дала! Не треба да нас зачуђава, што је Стеван Високи иесник. Као иееник он је само син своје мајке, која је сваким сво* јим делом иоказивала, да је срце њено иуно поетичности, јер је пуно било узвишене љубави за све, што се племенито љубити може. Заиста је Милица и као мати, и као жена, и као кнегиња и као Српкиња, узор, који је високо стојао и у своје доба и који ће високо остати за сва времена. Њеним врлинама народ је у својим песмама подигао диван споменик. Нема ни једне женске прилике, ни на небу, ни на земљи српској, коју би народна песма сликала као гако чисту, благородну и великодушну жену, као што је сиика царице Милице. С правим поносом се пева како је мудра и верна жена своме господару, а с пуно симпатије се номињу сузе њене, које као жена и као сестра пролева. Она је прави украс нашим народним песмама о Косову. Њене иојаве као и појаве мајке Југовића, нреливају целу слику косовскога боја једном нежном и светлом светлошћу, која као да са неба долази. А да је народ имао ирава, што јој је у своме срцу и у својој поезији дао тако лепо и одлично место, то историја својим прозаичним средствима, без струна и без гусала потврђује. И народна традиција и народна историја заједнички целивају с дубоким попгговањем њен гроб и проглашују га за најсвешији гроб у краљевини Србцји ! „ Сраска Реч и

Чеда Мијатовић

271

ЖЕНСКИ СВЕТ.

272