Женски свет

може га излечити само блиски задах љубљеног еина. За тим она највише тежи, за тим гине, па је за то и прегорела еве хладне савете, да још чека, и полетила је пре 14 дана преко високих гора, преко дубоких мора, своме сину, својој нади и својој срећи у загрљај. Ал судба не дозвољава овој најузвишенијој матери ни оно, нашто има ирава и најпростија мати у Орбији, а то је, да сме загрлити своје јединче. Судба гони баш ову краљеву матер, да до дна исније своју горку чашу мучења; она ево, за 14 дана прикљињања и мољакања није нашла душу, да с’ одзове души! Оваког примера материнског мучеништва ретко је наћи у светској повесници. Знамо само за један сличан иример повеснички, кад се оно краљици Француској Марији Антонети одузело једииче краљевић ДоФен; ал то су биле ванредне прилике, које су занешен и збуњен народ одвеле на тај грех; ал овде су сасвим противне прилике, којима је судба валда наумила, да онај стогодишњи грех Француског народа искали на Србу. у мислима, да је Србин својом иетстогодишњом патњом више и боље очеличен за сваку несрећу ! Бадава, види се и на овој судби краљице Наталије, како је наш век још доста далеко заостао од праве културе и како је још сувише рано, да га можемо крстити просвећеним и напредним веком, јер колико се год пашти наше доба, да пружи сваком друштвеном члану, без разлике положаја и стања, што достојније биће на земљи и да идеја нравде, коју је још грчки мудрац Аристотело истакао као највишу врлину, овлада свима умовима и срцима, ипак се, ето иоказује и на највишем месту друштвеног ноложаја, да ова идеја још није завладала друштвом и да су и на највишој висини друштвеној још једнако умови људски завијени у маглу себичних страсти и предрасуда, те не може правда да извије главу своју и да засветли у пуној благодети нашем друштву; а док ова врлина не рашири светлост своју подједнако над свима члановима друштвеног поретка, донде не може

бити овде на земљи ни мира, ни задовољства, ни среће. Наши су дани исвојевали толико, да се у свима просвећеним земљама изједначили сталежи друштвени пред законом а остало им је да изједначе и доведу у бољи склад правних одношаја још читаву половину друштвену женскиње; оне живе још једнако у потчињеном одношају* Женскиње, које тако исто и канда и више заслуга имају за друштво и човечанство и у чиј*им рукама поглавито почива срећа и нанредак друштва и народа, немају ни на највишем положају онолико права, колико мушка страна; њима се, ето, као и код краљице Наталије, неда да суделују ни у судби детета, коме су оне живот дале, кога су оне однеговале и којима човечанство, после Бога, има највише да благодари за своје биће; оне, сироте, немају, као што видимо, ни толико права, да се наслађују животом, ког су оне подигле. Па зар није то варваризам друштвени. кад се наше мајке друштвеним законима лишавају уживања оног плода, ког су оне највећом муком, многим страховањем, истрајним трпљењем и највећим пожртвовањем однеговале? Срећа је још, што се ни само друштво не осврће баш млого на те украсе, којима је само своју правду обукло. Помислите само, шта би било од нашег друштва, кад би се од Ј*еданпут сва деца изнад 7. године, као што закони иронисују, одузела од матера и родитеља па поверила странцу и мушкима, да иаставе васпитање! ? Нестало би на брзо у друштву нашем оне љубавњ оне сношљивости, оданости и оног пожртвовања, којим се тако дичи и поноси наше данашње доба. А збрисао би се с чела људског за кратко време и онај тип божански којим је задахнут род л>удеки од нреблагог Творца јоит у зачетку своме и ми би се ближили све више животињским одношајима. Песталоци, отац данашње модерсе педагогије каже на једном месту: „Ја се сам иитам, како сам дошао дотле, да волем људе, да им верујем. да им благодарим, да им се покоравам? Како сс утврдили у мени осећаЈ*и на којима почива човечност (љубав ближњему) благодарност

291

ЖЕНСКИ СВЕТ.

292