Женски свет

све велике и узорите идеје човечанства. Ал’ у низу њених врлина највише је краси то, што је Српкиња поштена жена и добра мати. Ретка је Српкиња, која ће име свога жужа обазчастити а још ређа ]е српска мати, којаће своје дете туђину дати да га васпитава и одрањује, била она ма како сирота, ма како болесна; оно чедо, које је она иод срцем носила и са мукама родила, не усгуиа туђину, оиа га сама одгаја и захрањује, ма ју колико жртава стало. Том узвишеном материиском осећају у Срикиња има наш народ много да захвали, jep је то одржало народни дух и са њиме све друго што још нашим зовемо и назвати смемо у овим тешким временима, где са свију страна туђи елементи на нас наваљују и немило нас сатиру. Кад би сриска мати у овом попустила, своје нејако дете другом давала, наш би подмладак престао дисати срп ским духом и мало помало би нас нестајало. Страшно је и замислити ту могућност! Боље да се оно Српче никад и не роди, које би се покрај своје српске мајке туђим духом задојило и које би своја душевна добра положило на жртвеник туђе на родности. Не, ми се тога бојати не морамо, ма да се баш у том смислу греши и то на жалост у нашим отменијим породицама. Ко би могао, ко би смео спорити добит, која лежи у изучавању туђих језика, обичаја и уметности? Жеђ за науком, за раширењем граница свога знања, урођена је човеку и што више научи, што више зна, тим боље служи човачанству, па и свом народу, и својој породици. Многострано изображен човек на много страна и дела успешно па и много ствара. Такови су људи од велике вредности за сваки народ, а како тек за нас шаку људи, који се мучно боримо тек да своју народно душевну независност одржимо и у своме духу развијамо и унапређујемо. То су предочиле и све наше боље породице, које се поглавито и брину, да евоју децу изобразе. Само је питаЊе да л’ су уочиле и велику опасност, која се тим вишим образовањем на туђем језику чисто пеприметно увлачи у крв народну, т. ј. да ли су приметили, да се тако улева и туђ дух , нарочито код нејаке де-

чице, у којих народни дух још није довољно корена захватио а да га они страни утисци не би могли слабити и најзад сабити Зато, мати српска! прво и нрво усади у срце твога детета корен љубави за своје , и то, засади га дубоко, неискорењиво, па тек онда, кад он потера, калами на њега оно, што ти туђа наука корисног пружа. И још пази, кад живом радозиалом духу твога детета отвориш оно широко поље наука и туђинског блага, нази да негујеш највећма онај корен, који си му са мле ком својим у груди засадила, и који треба кад Српче одрасте, да постане најсилнија и најплоднија грана у врту његова унутарња света. Ако је цена за постигнуће велике обра.зованости: отуђивање од оног што је наше, ох, онда останимо боље прости и незналице, к’о што су нам стари били, али са оним узвишеним осећањем родољубља у грудима, које их је иа велика дела покрећало, и имена им прославило. Та пак оиасност да ће се изгубити тај најсветији дар божији за сваког човека и народа: његов језик, име, осећај, свест народна, не иостоји за оног Србина и Срикињу, који су одрасли под заштитом и негом праве српске матере и који су њежне детинске године провели и сити се напојили она слатка родољубива извора, који тек онда усане, кад им се бесамртна душа лиши земних окова, па се вине у свој вечни завичај. Но вратимо се сад првом и правом предмету ових'редака: да сравлгујемо Српкиње са женама других народности. У колико се Српкиње одликују у многим већим и мањим цртама у толико више пада у очи једна велика мана: немар за нашу сриску књижевност . Тај Факат је тако големо противусловље са остал.им напредним корачањем и у сваком погледу савременим делањем Српкиња, да је готово непојмљива појава, тако рећи, ~изолирана“ у колу сувремена женска света. Је ли могуће, да Српкиња, иначе умна и бистра, не схваћа важност књижевна питања по један народ! Зар не појми колико је пагубно, слабо и млако заузимање на том

146

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 10