Женски свет

новорођенчета или их има само мало, док се међутим у шестој седмици већ лакше нримећују, касније. када мозак сасвим израсте, број ових ганглијозних ћелијца износи већ по свој прилици више стотина милијона. Ја никако не могу тврдити да су ганглијозне ћелијце једини или главни јзосиоци свих виших духовних појава, јер деца веома рано и без њих показују извесне знаке „душе и а у животиња се налази много „интелигенције“ и са врло малоганглијозних ћелијца; али да је у људи прираштај ових ћелијца бржи и већи, што се дух више развија, то је извесно, и ми не можемо друкче до да им признамо важну улогу код свију Функција мозга. Могуће је, да је бага у овим ганглијозним ћелијцама „седиште душе“, и да оне уз* року.ју у току душевног развитка и образовање иротоплазме у сивој супстанци, која се у ванредио Фине жилице и све више у мрежастом облику развија. Но ма како било, то је инак разликовање осећаја на сваком чулном иољу без развитка мождане коре немогуће, и треба велике веџбе, па да се и поред развијене мождане коре и поред најповољнијих снољ/них околности ностигне разликовање осећаја у приближно тешкој мери, ка> што је то постигло ухо музичара. Ко је кадар да разликује ону грдну количину осећаја мириса,, која на нас наваљује у младости, иа и у каснијем животу? Ми их неможемо говором обележити, дете их не научи, нико се не интересује, да детету означи угодне и неугодне мирисе као што се то чини са тоновима при учењу свирања на гласовиру. Исто тако бива и са осећајима куса, са којима се тако често бркају не само у детињству но и касније осећаји мириса. Веома често говоримо о кусним јелима и кусном нићу, која у истини и немају куса но само пријатна мириса. Па тек чуло коже. За температуру, ако се несмо нарочито учили њезином разликовању, имамо само неколико израза: вруће, топло, млако, хладно студено иначе се свуд номажемо термометром. Али за разне осећаје додира и мишићне осећаје немамо термометра и читав ред некритички

бачених обележаја као рапаво и глатко, тврдо и меко, сухо и мокро, шиљасто и затубасто одиосе се више на комбиноване осећаје чула коже и мишића но на сам додир. Па и код тонова и боја код највише породица сасвим је занемарено уггуство у разликовању њиховом. Код многе школске деце у Енглеској испипитивано је њихово чуло боје и дошло се до тог резултата, да невероватно велики део неје у стању да одреди основне боје, које су међусобом најразличније као црвену, зелену, плаву и жуту, поред означаја за јачину светлости као бело, црно, сиво. Ну ипак се одавде не може изводити закључак, да су та деца слепа за боје. Неувеџбана су; њихова мрежица ока је нормална, њихов очњи нерв је нормалан, али њихова сФера виђења је неувеџбана, познају речи, којима се боје обележавају, имају и правилне осећаје боја, али не знају, које речи на које боје да примене. Не разумева-ју своје рођене осећаје боја. Па тако и мало дете. Ја сам свом детету годинама износио огледе за боје. Пре но што је научило говорити неје било у стању да распозна зелено и нлаво тако сигурно као црвено и жуто и бело и црно и бркало је плаво и зелено са сивим. Касније пак бркало је обележаје (речи). Деца за прве две године, па чак и у трећој показују тако мало сигурности у разликовању боја сем ако се у васпитању на то нарочита пажња не обрати да би их могли прогласити слепима за боје. Али ако се ово слабо разликовање иродужи и касније, то тада, врло често не долази од органског иедостатка, но је ту кривице до родитеља; што су ову ствар нренебрегли. У понеким односима тако је и са тоновима. Ни једно дете не долази на свет ансолутно немузикално, ако само има нормално развијен орган слуха. И ово може бити узрок слабом разликовању тонова и осећаја звукова у опће, у оскудном веџбању средишних делова мозга, нарочито СФсре чувења, која прима надражаје који производе осећаје слуха а долазе помоћу нерава уха. Ми не можемо никако знати да ли је дете немузикално, ако му несмо дали за рапа чеете нрилике, тонове да

ЖЕНОКИ СВЕТ. Бр. 4