Женски свет

ове недостнтке да иеправи. Чуо еам, да је паш нокојни, елавом увепчапи неепик Јован Суботић, оеобито па то пазио. Нарочито је пак ружно, кад родитељи у блажепој радости паводе децу да грде, па том призору евоје особито благоволење указују. То пије наш старииеки обичај Наша га иојезија пе славонојп. Груба не разумпост и несмотрепост родитељ јетога! Најчистији ернеки језик је у богатој ризнпци паше нар нојезије. Нека је то свакидаља учитељица нашим Српкиљама. Кад ее ослади благом овде приказаним, заеветлиће јој као луч у души света исти* па, како еу јадни, иусти, голи умотвори великпх иесника туђинских парода, према овој величапетвености! Онда ће јој тек јаеио бити шта је Вук Караџић нружио ери. ћери за амапет. Како ће тад сриека ћерка чезнути гробу Вука; да капе на том еветплишту биеер сузу, очита ердачии „отче иаш“ у нокој његовој племенптој души; да тихо значајпо шаппе: „Отче наш, хвала твојој иеумрлој души! Тн си узрок гито Српство ]ош и данае поетоји, што ће га до века бити! ” Карактеристичпо је како славгти Ма чаржик у евом енохалиом делу „Geschichte der slavischen Sprache und Literatur nach' allen Mundarten* срављива елавепске jeзике; иетиче иад евима сриски, иа вели: „ериски језик у пар. песмама личи благом жубору н шуштаљу иотока кроз долипу цветпе лмваде; а као такав изиенађује, загрева и усхићује пас као благи повзтарац мајскога ваздуха. У љуикости, мелодичном звуку и благоглаеу нрва је измеђ своје елав. браће!“ Од странаца је наро чито заелужии Млецер елав. језике уважавао, и иарочито што се тнче граматике п спитакее, дакле ФилозоФије језика, ирво им меето у евронеким јсзицима уетуиио. Наш се језик дакле у милозвуку и еа еамим талпјапским такмичити може. Највећи иемачки пеепик Гете, нреваћао је наше пар. нееме с’ талнјапског. Тако је прво г. 1789. превео „Асанагинпц'у“. Том се дакле песмом ирво уиознала учепа Еврона еа сри нојезијом. Јаков Грим, знаменити пемачки иснитач језика, није се могао доста да надиви Особито

му се мили загонетаи увод, те иесме, па вели: „Нема пишта величанственијег од увода у несму „Асанагииице“, где се нрича, како болестап јупак мирно у шатору лежм, а како га лабуд ненрестано облеће, док се тихо к љему пе сиусти ; а почетак томе је била негица у зеленој гори, за коју ее нита: да лп је то снег ил су лабудови; па одговара, да је сиег он би се отонио, а лабудови би одлетели; па се тек онда догађај у несми развија“. Гете је жалио, што се са тим пре није упозпао, и рекао је, да је само због тпх песама вредио тај језик изучавати Чудно. вато је, да се Гете у иредговору превода „Виргилове енејиде“ тужи на свој матер љи, немачки језик, п уздише: ~Ein Diehter war ich geworden, Hatte die Sprache sich nicht unubenvinđlieh gezeigt!“ Тако исто Шилер, Хердер, Јеппш. Познато је пак да се у Немаца образују друштва за чишћење језика. Тако су у једној седници таковог друштва, тражили измеђ осталог и немачки израз за „PersonA, оеоба, личпост. Једили су се што тако значајие речи пема у том разглашеном богатству ием. језика. Било је гласова за „SelbstichA „Eigenich“. А шта није било? Уевојепог израза! Ето ти Српкиљо пуно разлога да изу чаваш и да се дичиш нашим језиком, који би, да су се светски језици по лепоти бирали, можда баш прво место заузео! А еад да видимо каква је српска љуба! Упутимо се опет у перивој срн. нар. песама. Ето ппм ту љубе честитога цара, кнез Лазара! Ето нам ту љубе дичие браће Јанковића ! Ето пам ту и љубе мл ад оra Дамј аи а! Страшпа је освета срискога јунака! Епо како казнн стари јунак Новаковић Грујо, своју љубу Максимију, што је срн. веру ногазила! Он ју даје ватром сагорети. Па, Кад догоре до бијели дојки, Заплака се нејаки Стеване: Красни бабо ! Иоваковић Грујо! Мзгореше мојој мајци дојке, Које су мс одраниле бабо, Које су мс на ноге подигле! Разжали се Новаковић Груји,

Бр. 5. ЖЕИСКИ СВЕТ

69