Женски свет

из немачке престонице, тврдило се, да ее болест да снречити, ма у ком степену била. Уз то је још ушло у евет веровање, као да једпа кан Кохова лека једним уштрцавањем лечи потпуно. Било је јасно, још пре него што је Кох ирогово рио, да су то новпнарске глуности, само да нублику већма надразЗки. Наши ногледи иа б.орбу између бакте рмја и човека изгледају цурпурни. Мени изгледа да сва тумачења о заразпим болестима беху иа кривом нуту и збиља, ми ћемо се скоро уверити о томе, кад ста пемо исте са другог етановишта носмаИз „Бр.“

трати. Пред нама се развијају светли и сјајни дани, у којима ће медицинска зпаност светлати; покушаји великога Коха уиерени су нротив бацила најонаснијих болести, шат искуство и усавршење покушаја осветли нам тамну садашњост. Држим, да сам своје драге читаоце доста уморио својим дугим разговором, за то хитам, да завртним.. ЈБорба бактерија са човеком је мучиа; алитимје онаснија, те је за то лекарска дужност, да уиозна неносвећепе са маленкостима те сграшне борбе. Ако сам овим чланчићем што год том смеру допринео, онда сам задовељан. Др. н. в.

КАТАРИНА ОБЕРКНЕЖЕВИЋ.

TTpouuior мес. 9. (21.) септ. умрла је 7 а 10. m истог месеца сахрањена је овде у Новом Саду у дубокој старости у 82. години живота Катарина Оберкнежевић, мати Филипа Оберкнежевића, npo®ecopa на сриској великој гимназији новосадској. Покојница ова беше у свако.м погледу необична, ванредна жена ; окретна, весела старица, примерна мати, ретка домаћица, одлична и родолвубива Срнкиња, па је с нравом заслужила, да јој име остане у дугој успомени у нашем народу, у коме особито у варошким породицама му све ређе бивају оваке примерне, у еваком погледу одличне жене. Покојница је била ћи Саве Поновића, који је дуго времена био у новосадском магистрату јавни старатељ, или, као што народкаже: „сиро тињски отац“, („Формундер“ или ~вајзенФатер“) и био је као таки на гласу са своје вештине и савееноети, а и иначе је био чувен са своје не обичне образованости, скромности и катонске карактерности. Као ћи такова оца покојна је Оберкнеже вићка спајала у себи многу врлину. која све ређа бива у данашњем, сваковрсној иокварено сти наклоњеном, а за врлине и честитоет непримљивом свету. Покојница је пре свега показала редак пример детињске љубави, иригрљујући на своје топле ћеринске груди своју стару матер, која је била и мати Корнилија Поповића, песника и књижевника сриског која је обудовила, а и

свој очњи вид изгубила, иригрљујући је, велимо, и дворећи је најсрдачније све до самрти њене. Али покојна Оберкнежевићка }е не само као ћи, него и као жена, као мати, домаћица и Срнкиња така била, да може за узор служити, особито данашњем женском нараштају, у коме све више овлађује претерана тежња за спољашњим сјајем, за сујетом, раскошношћу и за чулним насладама и уживањем, а све мање има као што је у некадањих Срикиња било оз6ијвности и одунгевл.ења за прави женски позив, за волшо вршење светих материнских и нородичних дужности и обвеза. Ијш зар покојна Оберкнежевићка није морала бити изврсна мати, кад је кадра била однеговати два честита сина од којих је један већ тридесет другу годину као проФесор на српској великој гимназији новосадској ванредном ревношћу и савепгћу своме српском роду служи? А зар није покојница и понашањем својим према својој унучади, која су без родитеЈва остала, и од којих је једно све до смрти своје школовала и о њему се бринула, показала, да је у њојзи породичне љубави неисцрпљиво било? Кад овим врлинама још додамо, да је она била и изврсна домаћица, и да као така, у најмучнијим приликама - и кад јој је суируг због болести за сваку заслугу неспоеобан постао није губила духа, но се најупорнијом истрајношћу, и тако, рећи, мушком срчаношћу за оистанак своје породице борила • кад додамо, да она и као Срнкиња није равнодушна била ирема

Бр. 10 ЖЕНСКИ СВЕТ

153