Женски свет

шевна, немарност и гнилост, самовоља и иркост, крајња оданост уживањима и страстима телесних. Ако невиност и чистота изгину, а оданост и моћ вере изчезне из душе и срца женског, онда је нравац животу већ поремећен. Прематоме је женски иозив изадатак: да буде жена у правом, племенитом смислу речи, или као што то свето нисмо са мало речи истински и поднуно означава „да буде номоћницом“, не себи него дру гима; да у срећи других своју соцствену налази, да чисту небеску љубав за цељ и основу земног живота узме, да свој позив не тражи у снољњем свету, него у мирном домаћем кругу, не да господари, пего да двори, као што немачки славни песник Гете својој Доротеји лепо вели : „Нека се жена за времена научи служити, јер само служењем долази до господарења и до власти, која јој у дому припада. Сестра још из рапа служи брата, гха и родитеље. Цео је живот женски у дворењу и старању за друге. Благо њој, која се зарана иа то навикне, јер ју доцније неће горки часи иратити. Ако јој ноћни часи буду што и дневни, ако јој рад никад није тежак, а игла сувише Фина, ако на саму себе заборавља и живи за друге, јер као матери ће јој ове врлине понајвише требовати.“ То је женин позив, то опредењење! Заиста узвишено и божанствено! ГЈожртвовање за другога, дужност и позив је за сваког хришћанина и човека уопште, ал је за жеискиње баш потреба. Какве су тсшке дужности натоварене и каква се велика пожртвовања траже од њих, то нам свакидање искуство иоказује. Оне су позване да.дворе и негују своју болесну децу, свога супруга. Колико се ту ноћи не проспава, колико зебње и бриге море душу и тело њихово, па ипак колико сиаге, јунаштва, стрпљења и издржљивости поазУЈУ ? Д а се на мушког то свали, велико је питање, колики би перценат издржао!? Али код жене даје ту снагу њена прекомерна љубав, за то и вели пословица: да љубав све савлађује! Ово довде односи се поглавито на брачии и матерински одношај. Али ако се

то и пе испуни свакој, ипак је женскиње позвано у првој линији да у породичном К ругу води бригу око дворења и васпитања деце, а у ширем кругу, да негује пријатељске одношаје, да чини добра дела у свој својој смерности и одаиости нрема Богу и његовим делима, а ово нас одводи к највигаој тачци женскога нозива. Женскиње треба да је извор и колевка рода човечијег, да је васпитачица и носилица народне истините релиђије, релиђије љубави и 'вере у бога и творца нашег. Женско срце, но својој природи, стоји ближе к небу, јеру њему има вишс трпљивости него хладног разума. Оно је тако од бога позвано и упућено, да у нежном безазленом срцу детињем присађује нрве клице религиозне побуде, и да ове кроз цео живот у тихој светињи срца сачува у свима случајевима искушења, несреће, туге и страсти. Колико ли се породица налази, у којима само срце домаћичино овај свети пламен чува! Та целом мушком полу дат је женски тек за узор, за вођу у небу. Од њега се ваља мушки да уче љубави божанској. Ако је у којег народа овај њежни пол обесвећен, т. ј. ако је срце женско празно вером у бога, онда је такав народ на путу да падне у понор дивљаштва и неморала. Није ли и сам Спаситељ ово достојанство и узвишеност иризнао и својим примером и понашањем потврдио ? Јест, права је истина, што Барет у својим славопојима, којима женски пол узноси, вели: „Оне не оскврпише усана Спаситељевих са издајничким пољупцем. Оне га се пе одрекоше са несветим устима. Оне остадоше на дому У супрот опасности и кад се апостоли разбегоше. Жена га нама диде, жена беше носледња при крсту, жепа нрва при васкрсу.“ Што се тиче дакле рада око васнитања женскиња, то ћемо лако обележити, кад имамо горе главне основе већ изложене. Поред оних душевних врлина, које смо горе изложили и које красе сваку женску ДУ Ш У S ваља навикавати женски нодмладак на вредноћу, чистоћу, уредпост, веселост, љупкост, а више свега на праву побожиост као основу свему васиитању. Но како ли се, болан, од ових основа

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр - 2