Женски свет

КО ЋЕ КАО БОГ?!

mk гостионицу код „Ловачког рога“, ||!Ш+ што лежи иоред краснога шеталиграда Н., долазило је сваки дан извесно мушко друштво на обед и ’ вечеру. Било је неколико момака између њих и проседих и два удовца, оба већ у седамдесегим годинама. Спомепути гости по своме занимању веома се разликовали. а далеко више по нарави, с тога се често дешавало и доста занимљивих нојава. Ту је умировљених војничких часника, ту лечника, новинара, учитеља, иравника, трговаца, па нашао се и сликар и „сгихоковац 11 ! Заиста лено шаренило! Као год што сам га овде у највећем нереду збркао, тако је то друштво и по нарави неједнако; овај Флегма, онај сангвиник, овде меланхолик, онде опет колеричан и уз то и нервозан! Најмлађи је око двадесет и пет, а најетарији иреко шездесет и више лета имао, па ипак је тај сгаркеља еајживљи и не нрестано најрасположенији бивао ! Разлика у годинама тих поједииих особа није се тако примећавала, као та у њиховој унутрашњости. Може ли се дакле игде интересантније проводити, него у таковом друштву, особито опда, кад му је сваки члан добре воље па и онда, кад не нијевина?! Што се пак њиховог снољашњег изгледа тиче, није требе, да вам их онисујем, обични људи... средњега узраста, пристојног одела, црномањасти, смеђи и плави, с краћим, или дужим брцима, у гдеког и брада, кад год и наочари, или цвикер, е, ко би их све изређао и описао?! У осталом не би вас то ни занимало. А како су се звали? Најбоље је, да прећутим, не ћу, да их одам; тек ћу вам толико рећи, да је председник стола био онај живахни старац но имену Јовановић, е је тако распрострањено српеко нрезиме, да вам толико могу без и најмањег зазора казати, јер сам уверен, да га ни по томе не ћете сазнати, кад их је само у нашој улици три-четири! И ако је толико разноликости међу

њима, ипак су се за то одликовали као ваљани, узорити Срби; сви су били истог мишљења п уверења, да су браћа и да као такови ваља да раде сваки у свом кругу на свом пољу оно, што ће подичити срнско име, што ће користити општој српској мисли. Поведе ли се поред тога по који нут разговор и о политици, што је ретко било, сликар и његов сусед, онај вртар, чинили се и невешти; је ли се претресало о девојкама, о љубави и забавама, већином су доктори и сиромашнији ћутали, па и сами искусии удовци; почне ли се н. нр. о букварима, о настави, тад би Фељтониста, који се као у највећој самоћи и тишини задубљивао у снове, а при том се често немирно трзао, ударио у мали, у најситнији „Фарбао“ са оним братом из Црне Горе за каву истога придева, нрепирући се с њиме једнако о томе, да се знањем игра, да то само вреди, а карте не чине ништа и т. д. Таковом приликом почне и учитељ тога друштва да прича догађај из свога живота, што је и остале тако занимало, да су чак и карташи зађутали и слушали. Он поче овако: Оца сам рано изгубио, једвага намтим. Иза њега није нам остало никаква имања. Ја сам био јединче у родитеља Сирота мајка шила је и ирала, да би ме могла школовати и гледала је у мени своју једину узданицу, Становали смо са свим на крају вароши К. у малој, али чистој и спретној кућици; Бог нам давао, колико смо требали, па, узајамно тешећи се, били смо у неколико и сретни! Ни то нпје дуго трајало. Ишао сам у четврти разред гимназије, кад ми је добра нана умрла. Назебла и за недељу дана угасио јој се живот.... Можете мислити, како сам се осећао! Нигде никог од родбине, а за сиромаха се и тако слабо ко отима. Требало је да продужим школу, да свршим бар IV. разред, кад сам почео, а како ћу, иза мајке није остало ни

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр, 2.