Женски свет

вичај и својту и ево ми, Бог удели сад прилику, ал, на жалост нисам затекао све, што сам желео видети. Ту уздахне дубоко... ,Но шта ћсмо, Божија је воља. —У суботу ћемо давати парастос незаборављеним покојницима, нак ћемо онда, у име Божије у С. куда си наумио. Све сам дознао и распитао. Сад је моја брига за тебе С{ .. . 0, драги ујаче! јецао сам и грлио га. Ја се морам, чедо моје, онет у Москву вратити; али то нека те не жалости ! Сгараћу се за тебе и отуда. Бог ми је дао доста иметка, а немам норода. Школ ски одмор ћеш код мене нроводити. За тим се опростимо са г. унравител>см и одемо г. пароху заједно на ручак, Те дане ие ћу никад заборавити! Ујак ме је допратио у С., ту ме је лено сместио и трећи дан отишао у Русију. С тешким срцем сам се растао с

њиме, тешећи се ипак, што ћу га након десет месеци опет видети. Са свештениковим сином живео сам као с братом. Био сам иешто старији од њега и он ме је лепо слушао. Отац му се нотиуно задовољним осећао. Кад сам треће године за тим учитељиште свршавао, добнјем глас из Русије, да ми је мој велики добротвор умрво. И данас се молим Богу за његову душу. Шта му је са добром, нисам чуо, а нисам се ни раснитивао. Добио сам добру сведочбу и ваљано место, па сам увек, што ]е главно, потпуно задовољан. Друштво је гануто било овим истинитим догађајем. Сви су ћутали а учитељ заврши : Ко ће као Бог! па заноје из гласа: оусиишмтх жа, внегда коззватиљн кк НшB ‘ ! а друштво за њим, те се носле продужи појање.

М. Н.......У.

живот?.. уто море Отиснут’ лаки брод 7 .. Где толко нромена етвара И трен, и дан и год. . . Где кратким часовима У срећном ромору, Служит’ је дуго беду, Ту страшну твору! Мл’ горка стрела јада Не тражи тамо пљен, Где је срећа, дар са неба, Разгаља сваку сен? . . . Па ведар обзор никад, Bар немож’ покрит’мрак? Ој ! варлшвога сунца, Варљиви то је зрак!... Животних брига вали, Ил’ нсудаће гром, Ненадно згради среће Приправит’ може слом ! А необуздан вртлог Вихора очајног,

Стргат’ је може цветак Са етабла ружичног. А на љсм’ остат’ само Бодлшкаст’ сухи трн, А живот с’ тога постат’ Ко сенка пакла црн!... У живот?... ина срце м’ На разум и дух цео, Теретна нека сета Намакла црни вео! . . . * * % М кресну мис’о једна Кроз овог вела ноћ, Ко да је с’ неба плава Задахну света моћ! И осили се када Њом блисну дивни смер, Преброди васиону, . . Отвори рајеку двер! Делива смерно престо, Разумеде је Бог! .. Небеска милост, мис’о, С подножја небееког!

30

ЖЕНСКИ СВЕТ Вр. 2