Женски свет

нотресе онај нежан мозак. Из тих разлога не ваља децу усиављивати љуљањем, дрмањем, трееањем и. т. д. Где су мала деца не треба тамо никад

оставити вреле воде и друге оиасне ствари да их они моту домашити, јер се отуда толике несреће већ догодиле и толика деца осакатила ил убила.

РЕЛИГИO3НO И МОРАЛНО ВАСПИТАЊЕ ЖЕНСКИЊА.

110 HEMAKOM ПИШЕ C. Ж. тт штт C o. Локорност. OК °Р НOСТ Ј е основа и неизоставни У слов нелог васиитања, а непретерати, ако кажемо, и морала и честитости, па и саме религије. Јер шта је нокорност у p‘ t нравом смислу? Своју вол,у вољи У. другога подчинити, или је баш и жртвовати. Али је то уједно и основа свега морала и религије. Докле год живимо морамо нашу вољу волш божијој, наше жеље његовим заповедма, нашу судбу вишој сили, која свим и свачим управља, нодчинити. Ми морамо Бога признавати! Тешко оном човеку, који то није зарана научио! Множина несрећних људи, несрећних бракова и еамоубиства, што се све данашњим даном догађају, потичу већином отуда, што је ова основа нри васпитању занемарена, а на место тога узело се сасма погрешно, да се деца представљањем и уверавањем упућују. Многи држе, да се овим начином карактер, снага и разум снажи. Но ту се јако варају; тим се само још боље унапређује тврдоглавство и самовоља, страст, и њихово госнодарење над умом. Снага и моћ, која се отуда добија, само јеснага себичности, и у најгорем случају, очајања и самоубијства. Права снага човечија сасгоји се у том, да своју вољу, своје страсти, уму дакле неко] вишој вољи иодложи, да своје „Ја“ т. ј. самога ссбе и љубав себе самога добру других и вишем закону жртвује, и у неудаћи и несрећи постојан остане; не само дакле у Бога да верује, него ла га у истини и признаје. Но ова се моћ и снага добија једино васнитањем, и то васпитањем, које свету нокорност у душу присађују. Јер шта је друго наш цели будући живот, до проду-

жено васпитање од стране неке више невидљиве силе? На место родитеља и васпитатеља, којима смо се ми, као представницима вишега разума, веровати и безусловно покоравати навикли, ступа баш сад сам узвишени божанствени ум; уместо родитељских и васпитачких забрана и заповести, наступа живот зависан од Бога, виша унрава са својима нама често непојмљивим, доста пута неугодним судбама; па тај одношај траје кроз цео живот до хладна гроба, који је овде у детињству зачет и заснован, а главни услов остаје за увек јака детиња вера, детиња покорност, ео само у вишем степену. Али нико нека не мисли, да се са безусловном иокорношћу ум дечији ионижава и слаби. Прави ум је баш та моћ, са којом се виши ум појима, да му се покори, и своје страети и слабости његовој вољи иодложи. Исто се тако мало брикути ваља, да ће се таком безусловном покорноифу и љубав иомутити. Непо је и истииито речено, да „ако је покорност у души, неће ни љубав далеко бити.“ Да је ова покорност са свима својим благотворним посљедицама по женско васпитање од двојаке вредности, то се видети даје и из онога, што је у почетку о карактеру и позиву женскиња речено. Но ми поново ]Ош једном велимо: покорпост, коју ми овде узимамо, мора бити безусловна, без истраживаног узрока и повода, јер то није права покорност, кад дете по својој сопственој увиђавности ради; јер још и увек његова сопствена воља остаје, по којој се управља и којој гове. А колико пута баш није ни могуће детету узроке појмљивима представити! Па што је још горе, како ли се често изроде преговори међу дететом и васпи-

Бр. 3. ЖЕНСКИ СВЕТ.