Женски свет

Свесност наша, да заиста постоји дужност избија у све јачој мери из унутрашњости наше. То све јаче избијање евесности надражује моћ духа нашег; а све, што је у јаком размеру, то све ближе претераности, или рећи: то је све ближе страсти. По томе, шго је који човек евесније своје дужности, тим је у њој страснији. Примера ради, нека послужи песма „Косовка девојкаС Поред свију одвратности у боју, она осећа страст дужности своје, „те преврће ио крви јунаке“. „Народ, који је сиромашан у страстима није способан за културу 11 . И зар ћемо једанпут начитати ове речи, ове иетине, што је обично изговарају прави психолози, који се служе повесницом развитка људског, док дођу до споменуте истине. Само, разуме се, ту истину треба узети у односном (релатпвном) смислу, те по том закључити: да страст у дужности нашој греба потпаљивати, а ни најмање је не смемо сузбијани. Да заиста треба страст у дужности потпаљивати, ту има много узрока. Ја ћу се овде осврнути на један важан узрок, те ћу у нашем „Женском свету“ о њем проговарити; а тај је узрок: нарадност наша. У људском свету је вечита борба и утакмица као и другим органским световима. Но ту утакмицу ко свхати т. ј. ко јој види смер: ~да јачи тлачи“, а особито у културном свету „умно јачи тлачи 1 , тај ће се снремити: да се достојно бори, а да му се име спомиње све дотле, док

и ње, те борбе траје; јер у културном свету само онај имаде живог имена, који га је својим човечанским животом и радом стекао. Тежња, да се име појединог човека, као и читавих друштава људских одржи, изазива две противности: напредак (прогрес) и назадак (регрес). Што се ове две противности удаљују једна од друге, тим је занимљивија споменута културна борба и утакмица, јер је разлика (диФеренција) њихова огледаио дуготрајније борбе. И који се човек, или друштво дуже бори, тим је све дичнији; јер врши општи људски морал, општу људску дужност: „свак се мора борити у животу са животом.“ Ако дубље посматрамо свој народни живот у његовој унутрашњости, као и снољашности, то ћемо видети а искрено иризнајмо ! да све већма потпуштамо; јер нам наш народни дух опада, а и дух човечански, којим треба достојно да парирамо у општој и бурној друштвеној борби и утакмици, А шта је томе узрок? Узрок је, што смо заборавили на своју дужност , којој је огледал > жива борба, а не мртви сан. Па сама борба светска назива се напретком без обзира на исход њен, па зар ми смемо остати иза општег напретка? Не! Јер, и ако смо полититки изоловани, то не смемо умно и морално бити изоловани. Та умност и моралност су истините слуге божјем чеду (човеку), а политика је привремени ђаво, који куша човека.... (Свршиће се.)

ПИСМА МОЈОЈ СЕСТРИ. III.

„0 како се слатко сјећам Мог дивнога родног краја! Има л’ сестро ишта љепше И у сама њедра раја“?! Књажев: „ Абенсераж"

ШДрата сејо! д више времена растали смо се. Ја сам j свијету,, ти си остала у рођеном мјесту. Ах ; да знаш ; слатка сејо! Како ми крв узаври; кад ми на ум дође моје рођено мјесто завичај. Срце, душа, све је то у неком узбуђењу. Зној ме ладан спонадне. Чуства ми осје-

ћају неку сладост. Из груди ми се отргне уздах: ~Ој родно мјесто о мили крају Ој Српска земљо мој завичају“! И миели ме однесу у загрљај родног мјеста. У сласти се топим... Мајка, отац ; браћа и ти сејо, сви ме грлите љубите; а и ја вас... И ; кад мало ; а срце ми заигра брже ; уздаси се отргну

Вр. 4. ЖЕНСКИ СВЕТ.