Женски свет

све гато је у ирироди нротив природе мора и треба да пропадне! . . . Почев од наших старих прастарих већих и мањих владара и великаша, па богме и најпростијих људи, тако жто узев и данас од ~најбољег“ до „најгорег“, од „највишег“ до „најнижег* Србина, приметићемо: да су жепе свагда уносиле странога у сриски дух. Томе је узрок несхваЛане себе и свог духа . . . Али и ово стоји од најетаријих времена, па у садангњост: да су женске много иомогле требити туђинство. Из овог се види: да женске имају великп утецај у нар. духу, и да од нмх много зависи i\eo нар. живот. Даље се види, да су женске том својом меном свога духа за туђински јасно осведочиле: да је туђе за моменат само иријатпо, а ceoje да je за живота . . . Тим шарањем, тим злоупотребљавањем свог уплива у иар. животу жен ске заслужују укор. Шта ћемо, Срикиње, морамо га примити, јер је праведан! За то, Срикиње, одбацујмо туђишнтиу, а тим ћемо вршити своју дужност, и ослободићемо се укора, који нам је сведоџба моралног банкротства. Друга, или позитивна слобода Србинова ie у његовом урођеном убеђењу: да је његова „речД којом он вековима векова жив.и, преча од сваке друге, те да њу не може ни једна друга заменути; јер негово oufie не да, да му је реч и дело сриско, израз сриског духа , игда иодчинено. Он хоће, да важи свуда као он, као инди видуа светска, која ио способностима својима хоће и мора да имаде важности. Ова иозитивна слобода је огледало карактера српског. Ма да на први мах, без дубљег размишљања изгледа иста као претераност, али то није. Јер, кад Српство и његово биће заиста нешто вреди, на зар онда да запостављамо своје туђем? Ио да још боље оправдамо споменуте две слободе, те тиме да јасније обележимо дужиост иашу, коју морамо вршити, да исте прибавимо и одржимо. Споменимо н. ир. Мађаре и Хрвате. Та зар би Мађар и Хрват иримили шго је туђе на штету

свог? Или зар би Мађар и Хрват иопустили од своје важности било у ком погледу њиховог народносног живота? Не, па не! Неће Мађарица, неће Хрватица! Истина бог, да ће Мађар и Хрват иримити нешто туђег, и то што је хумиитарпо, онште човечанске вредности, али они то нрилагоде своме духу. А ми ? Ми, бар показујемо данашњим животом, све евоје одбацујемо, а туђс н. пр. и у вери, обичајима, понашању, говору примамо чисто туђе; јер нам изгледа: да смо тим „во спитанији“, „цивилизовапијгС ! Као што сам већ сиоменула, у томе много греше Српкиње саме. Но, сестре Српкиње, да се вратимо опет на задану тему: на дужнњ т и са вест! Рекосмо шта једужеост! Али дужност та важи у првом реду у субјективном односу, т. ј. дужност јв у ирвом реду обвеза ирема себи. Јер, ко ће је вршити према другом, кад је не врши савесно према себи ? Ila ти Срикино , што Сриче paljata, што ra негујеш и васииташ, што си душа куби , што си душа сриском друштву, ти не треба, да заборавиш на своју дужност: да свуд сриским духом дишега; јер каковим ти духом дишеш, таким ће и средииа, у којој си ти толико важан члан! А кад тако будеш, Српкињо, чиеила своју дуж ност, онда ће ти и савест бити мирна; јер је савест мирно море душевно , које је све то величанствениуе у животу твом, што је мирније .. . Узбурка л’ се душа, по роди л’ се грижа еавести, ех онда је и твој живот прекинут . . . Ала се соко поноси висином, а риба дубљином, зец брзином, а видра мудрином! вели народ. А зар да се Српство неће поносити тобом, Срикињо сејо, ако будеш радила: да огаиви сриски дух , који као пвугасима у иеиелу eefi иреко иет векова чека; ко fie ју иотиирити . . . Ro fie, ако ти Срикино nefeiu?! Ти , да; аисриска дужност ти je то, коју као сенка ирати савест сриска! На дужност, Српкињо, ако имаш савести! А увек је с’ тобом

Којанка Мушкобанић.

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 5