Женски свет

ироналаском ередстава, која су кадра рђаве и н.емиле догађаје. -у добре преокренути ; даље, са просвећењем разума, знањем и искуством. Плач се обично узима за оироштајну слабост, и за излив нежности жепскиња, н свакојако, ако се у несрећи ближњег појављује, за излив саучешћа. Али, ако се женскиње у тој осетљивости толико попусти, да и при незнагним неповољностпма, које било њих, било њихову околицу сналазе да се сузама обливају, то онда већ показује детињасту елабост, и иорађа бригу, да ли ће оне у стању бити, да терете у животу подносити кадре буду. С тога се има оваковим иогрешкама и манама за времена на нут сгати, од чести с разлагањем начина и величине несреће и невоље, што их тишти; од чеети иримерима одважности и снаге душевне, других особа, које су у много грђим несре ћама показале и поднеле; и од чести пак подсећањем на наше земаљско одређење и утехе религије. Врло често се и нлашљивост узимала за знак женске нежности. Али је плашљп вост више пратилица слабости него нежности, иа с тога се ни трнети не сме. У иогледу очитих знакова те илашљивости пе може се рећи, да је она страшна цика и дрека у тренутцима опаности умесна и паметна, која само забуну и страх све то

већма умпожава, иа код по неких и хотимпчно, да би тнм бајаги добро мњење код других побудили. Зар је умесна и наметна она вика и дрека, која се иодиже на нр. нри угледу жабе, миша, иаука и тд. ? Навика је та несносна погрешка, која се исмевањем, илп којим другим нрикладиим средствима лечити има. Alnoro нута се уочност узима за одважност и слободу. а стидљивост и снебивање за страшЈвивост, али врло ненраво ; јер има часних људи, иа су стидљиви, а врло илашЈвивих и нудљивих кукавица, иа су бестидни и уочни. Оно је већ варљпва споЈвашност, кад човек сам своје сиособносги осећа и прецењује ; а уочност, ако се нри том иа мњење других ни најмање и не обзире. Но ниједпа од обадвеју особина иема еа снагом душе ништа. Напротив учтивост и скромност ностаје, кад ко сам евоје еиособности пре испод њихове вредпости цеии, и кад се из ове скромностп порађа бојазан, која је скончана са обзп ром на рачун туђега мњења. Ниједно од обадвога није излив особне плашљивости. Шта више дражести леиоте са руменилом стида овим одблеском нежности тако се узвишују, да се на савлађивање тога ни помишљати не сме. Но ието би тако мало ваљало приеиљавања. употребљавати, јер би врло лако на тај начин неирилнку у миелима и делима, а ноглавито поремећај у живцима за посљедицу добити могли.

ПРОСЛАВА ЈОВАНА ЂОРЂЕВИЋА КЊИЖЕВНИКА.

Прогалог месеца прославио је свечано троструку славу своју наш ветераи г. Јовап "Борђевић проФесор велнке школе београдске и учитељ младога краља Александра, као учитељ, као књижевник и као отац народног иозоришта с ове нс оне стране Саве и Дунава. У венцу слављеника и нријателЈа његових унлео сб и цветак Срнкиња наших с ове стране, а уплела га јеу име свију сеја с ове стране наша дична и образована Срнкиња гђа Савка Суботићка овим речма: „Лен си, слављениче, ирилог дао срп ској школи и књизи, ал’ срнско нозорпште

си ти одљуљао и народним духом папојио. Цо свету си њиме лутао, док му ниси оца и мајку у београдском и новосадском нозоришту пашао. Ти си слав.љениче, ирви мисао нокрепуо, да се ериско позориште нодигне и народном својииом ностаие, те тако му будућност осигурао. I'ребало је дакле у иароду одушевЈвење за ту мисао пробудитн, материјалне помоћи тражити, молити и кумкти, а сваку увреду у џеп турити. Што данас изгледа, да се но себи разуме морало се у оно време доказиватн : да нозоригате није врело за лакрдију, као игго су многи мислили, иего нека врста

ЖЕНСКИ СБЕТ. Бр - 6 -