Женски свет

У један исти тренутак ногледасмо се ја и мати; много сам прочитала у њеном погледу. Мати брзо окрете главу прозору; али ја осетих и сиазих сузу која се блисташе на њеном милом благом лицу. Ue знам да ли ова суза беше радост или туга? Са свим механично узех дрешити ствари, и вађах једну по једну. Наиђ ем на икону, узмем је и овешам о зид мислећи: ово ће ми од сад бити једина одбрана. Мати ми једнако ћуташе и беше се загледала далеко негде кроз прозор. Ја бејах престала вадити ствари из куФера и завежљаја, и седнем на један дењак који беше у једном углу собњем. Можда би сатима остале тако ћутећи, да не уђе кочијаш да јави, да су кола ту, која ће ми мајку одмах натраг у Крагујевац да возе. Мати одмах навуче бунду, дохвати иутну торбу са стола и рече: „Е, чедо моје, ето ј& сад морам натраг; ти остајеш сама; иази на себе; савесно врши свој посао, моли се Богу, па се никог не бој ! . .“ Све ово говораше гласом дрхћућим; бојаше се да не пусти сузу. Пољуби ме топло и нежно ; пође и застајкиваше; али најзад изађе брзо и седе у кола; кочијаш пуче бичем, и кола одјурише на друм. Дуго сам се борила да не пустим сузама на вољу; али оне саме прокрчише себи иута, и текоше врело. Да би мало заборавила на тугу и празнину, коју у овај мах осећах, стадох намештати и уређивати своју собу. Брзо сам са намештајем била готова, имадох га врло мало. колико је најпотребније за једну саму девојку. Узмем столицу и седнем крај прозора, и сад нрви пут посматрах кроза њ\ Пред прозором се пружила нространа иорта. У средини је мала, скромна црквиЦа. Снег по њеном крову беше доста навејао. Око цркве су многе умчице гробови у којима почивају кости знатнијих личности из села. Посматрајући ове гробове ирви пут се запитах: па шта је овај живот? Одговор је као вихор налетео : живог је борба. Да, живот је борба и рад. То леио уверење учинило је, те

сам се мало умирила и утешила судбином својом. Да бих се мало разгалила, изађем из собе да се мало по свежем ваздуху ирођем, шетња на свежем ваздуху је услов да будем лака телом а ведра и свежа душом. Из школског дворишта уђем у порту. Дођем до једнога гроба. Снег с камене плоче разгрнем рукама у намери да што прочитам; али се слова једва разазнаваху. Другоме гробу привуче ме канд-лдо, које слабо светлуцаше. Нема старих и знатних гробова. Лутајући по гробљу нисам ни спазила да се почело смркаваги. Била сам већ на другом крају гробља, кад чујем кораке нечије ио стази гато кроз иорту вијуга. Нека старица вођаше за руку босоного детенце. Она ме ирва ослови: „А која ти је невоља, дијете, те, ето, луташ по гробљу ?“ Ово ми се учини као глас миле мате ре, као глас етаралачки, мени осамљеној, озбиљна опомена, те нођем за старицом. Уђем кроз вратнице у школско двориште, и одатле у евој стан, с чудноватим осећањем, што ми је гробље тако блиско. Не хтедох одмах палити свећу; и месец се појави, те ми осветли собу. Обузе ме језа гледећи како бледа месечева светлост блешти на мраморним крстовима, који далеко пружаху своју сенку. Ватра у пећи живо бубњаше, те ми то још више страха улеваше у овој тишини и самоћи. Не могаднем дуго овако остати. Устанем и припалим свећу. Други свег! Сетих се, да ми ваља што спремити за вечеру. Не, не, не могу јести; ја не осећам глад; ја осећам страх. празнину. „Ах, где си сада, мајко моја? Та ја сам ти право сироче!" Нико не одговараше. Нему тишину прекидаше бубњање пећи. Приђем столу на коме беху растурене, још неуређене књиге. Машим се чега било. „Један дан на острву Мадери.“ Почнем читати. Књига ми се допала, свучем се, и све сам даље читала. Идући за таком мисли, заборавила сам на себе.... У јутру, кад сам устала, књига ,е лежала на ноду, а свећа беше сва догорела. Око 9 часова уђе послужитељ у собу и рече да ме зову ноп и кмет у учионицу.

Вр - 8 - ■ ЖЕНСКИ СВЕТ.

127