Женски свет

журно даље. Но Марко убраа кораке те га стиже. Чекај вели жена ми рече, да те данае позовем на ручак. -- Хвала, ал не могу доћи. А за што ? Ваљда мораш тражити пепељугу ? - ругао му се Марко. Погодио си. Зато и журим. Немој се смејати. Она мора да је од скора у наш ЈМ месту Синоћ сам је видео. Позпао сам је по ходу, шеширу и белом јој велу. Али сам је угледао тек с нрозора, и док сам ја изашао на улицу, ње ie нестало. С тога данас морам разбирати на све стране не бих ли је нашао. Па марим ја, тражи је колко хоћеш, кад си така будала; ал како мораш ручати ма где, сврши тај носао код нас, а иосле ручка иди опет у лов и он се поново засмеје. Па нека је и на твоју одговори му Душан, и пред нодне је пријатељу п отишао Е да ли што ? упита га Марко чим га је угледао. Бога ми ништа одговори му Душан. Још нешто хтеде рећи, ал на мах застаде. Врата се од друге собе отворише, а на њима се указа девојче, лепо као анђео. Беше то гошћа Маркова, о којој му је овај пре говорио, кћи бележника Тешића, из Н. Душан је по слици одмах познао. Маркова жена која је са гошћом ушла одма их једно другом нрнказа. и они се иочеше разговарати. Што је време више нролазило, бивао им је разговор све живљи, а ио ручкује изгледало, као да су већ давнашњи познаници. - Па би ли се, госпођице, могли паучити на наш С. ? упита Душап гошћу између остадога. Још те како —-- одговори му опа весело. Знага ли шта самја наумио? прихвати Марко хоћу Мару овде да уДа.м Е то ће чини ми се тешко ићп рече Мара и засмеје се. Ја истпна волем С.. а вас још већма, па и опет велим, да ће то тешко ићи. Не рекох ли вам још синоћ, на кога ја чекам.

А на кога то, ако је слободно знати? упита Душан радознало. Е, то вам је читава приповетка. Па де, приповеди је умегаа се у разговор домаћица. Ми смо је истина чули, али знам, да ће јој ее и господин Душан од срца насмејати. Па добро. Ал задовољите се тим, да вам све у кратко кажем. То сам толико пута приповедала, да ме већ мрзи о томе говорити и она смејући се рече: Ја се не могу удати све дотле, док ио мене не дође какав краљевић. Како ви то мислите? упита Душан радознало, а нека чудна мисао севну му кроз главу. - Лепо. ч Када сам пре неколико недеља нутовала сестри у госте, изгубила сам на том путу нову, новцату ципелу, па Шга? Ци, ци, ципелу сте изгубили? викну Душан збуњено, па скочи са столице. Да. Па шта је то тако чудноваго? Испала ми је из завежљаја. И сад —■ дода смејући се морам чекати на онога,, ко ми је донесе. Ко зна не ће ли и по мене доћи какав краљевић, као оно по пепељугу и она се на ново грохотом насмеја. Ал Душану није било до смеха. Он погл.еда на Марка, па онда на домаћицу, и кад оиази како се они враголасто смеше, био ie иотпуно уверен, да је Мара његова пеиељуга. Госпођице упита најпосле Мару а и сам се чуди, како му хлас чудновато звони реците ми молим вас, каква је била она ципела коју сте ви изгубили? Обична исечена цииела, од угасито мрке коже одгори му она, не слутећи зашто он то пита. Па реците ми молим вас, шта би ви одговорилп ономе, који би вам пзгубљену цинелу донео, и ономенуо вас, на ваше обећање, које мало час изразисте? иитао је Дугааи, а не скида ока с ње. Коже мој господине, та ia сам од речи. Пристала би на опо, на нгго ie и пепељуга нристала. одговори она не с/гашно. Душан је у тренутку извадио из џепа наl)сиу цинелу, коју је готово увек собом

158

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 10.