Женски свет

пагшр, покућство, одело, па богме и новце од папира; или чуна цвеће по башти, кида зелен плод, гази по чистом патосу и у онште чини таке штете кући и на предметима, да се не сме трпити, а тим предметмма не можете га осетљиво опоменути да не дира као код горњих случајева. Шта онда да се ради? Мора сс осетљивом родитељском казном опоменути, да не чинн и даље исте ногрешке и да речи и опомене старијих мора решпектовати и слугаати. То је нужно учинити још одмах првих дана, кад се у детету појави ћуд и воља, да чини што оно хоће, јер што се доцније ночне сузбијати и ако се протегне самовоља и преко 6. и 8, године, ондаје већ опасност, да се ни искоренити неће, јер онда телесна казна не поправља више него шкоди, јер убија стид у детету, који се после 4. и 5. годиие појављује. Телесна казна има дакле своје васпитне снаге само у првим годинама, док стид није развијен, а доцније је од штете по морални развоц Ако би и било потребе, да се који нут и доцније казни дете, онда ваља то на само учинити, а не пред стра ним лицима ил његовим друговима. Нама je један знаменит иедагог нема чкн и један од најпрактичнијих наставника нашега века, који је стекао искуства не само у школи него и у дому на својој деци, рекао: децу ваља казнити само до 6. године и то од 2 почињући и што је дете старије, нека су казне ређе тако да се до 6. године изгубе. Ако се тако буде поступало на дому: онда ће у школи бити излишна телесна казна, јер ће деца од куће донети укроћене нарави, сломијену самовољу, сузбијен јоганлук, те ће учитељ и школа имати спрем.љено ноље за даље друштвено васиитање и социјалну углађеност. Код нас се канда особнто у отменијим породицама, баш противно од овога посгупа. Магере и мајке су нам и сувише милостиве и баш у том добу од 2 највише угађају деци, јер су им онда, кад проговарају, најмилија; отуда иостају деца самоволша и јогунаста, иа кад иређу

и у школски заит, имаЈу учитељи грдна посла да савлађивају ту разуздану страну дечије нарави; па ако родитељи још и даље иовлађују деци а учитеље осуђују, још у присуству деце саме, са њиховог, токорсе, суровог и нечовечног иоступка, е онда се догађа, што данас тако често чујемо, да ђаци насрћу физично на своје настаннике а после и на родитеље или дижу руку на свој сопствени живот, кад наиђу на чврсту и непоколебљиву вољу старијих; а то су нездраве појаве и болесни иојмови о савести и дужности ученика и старијих. Зарад среће и напретка своје сопствене деце, дужни су и позвани су родитељи и старији, да више иазе на подмладак свој, да више мисле о њиховој будућности и да своју љубав знају стегнуги онда, кад ју код деце не могу пзгубити ни изазвати огорчење, ако и строжије ноступе. Пропусте ли у нрвим дечијим годинама у својој строгости, могу се кајати за читав век свој, Љубав родителшка ваља да се огледа у делима родитељским који се клоне срећи и нанретку њихову; то треба и деца да осете па оида ће се и у њих разбуктити љубав и оданост према родитељима; а то се само у зрелмјим годинама дечијим опажа на једној и другој страни, а доба од 2 —4 године је са свим бесвесно и деца из тог доба нису кадра запамтити ни добро ни зло, које им се учини. Сваки се о том може и на себи уверити. Оно, што му се догађало од рођења до 4 године не памти, само оно памти што се после тог доба збивало и то остави дубљи траг у души детињој, иа и из тог доба, само оно, што је необичпо и ванредно утицало на душу детињу. Свакидањи породични догађаји и доживл>аји изгубе свој унлив са свим у доцнијим даиима, једино иавике и обичаји домаћи, што се нренесу у потоњи живот, ал ти за то, што се често нонављају, ua се унлету тако у детињ живог, да му чисто нређе у нарав и чо век тако и неосетно присваја навике и обичаје своје околиве и иренаша их опет на своје покољење, те се тако и везу;е садашњост са прошлошћу и пренашају се

Бр. 10. ЖЕНСКИ ОВЕТ.

147