Женски свет

шеник у неком Фрушкогорском манастиру. Када се био решио да ступи у монашки чин, беше му мати као ван себе, по он се није дао одговорити. Рачуиао је, да ће тим оцу евоме. којп је имао силну децу да збрипе, бар један терет са рамепа скинути. У очи сватова беше Мара нешто ту жна. С једпе јој стране жао беше, што ће оставити својс родитеље, с.друге страпе жалпла је мајку, што ће се са оном оста лом ситном децом морати сама бочити, а нонајвише јој је жао, што јој Милољуб, најстарији јој брат, није дошао у сватове. Ми другарице искуписмо се око ње, паје тешимо како која уме. Од једаред се врата отворише, а у собу уђе неки леп млад човек. Мара викну радосно, а у тренутку му паде око врата. Милољубе, Милољубе, то је било све што је у радости умела да каже. И Милољуб је дошао. А кад рече, како му је отац игуман дозволио, да неколико дана код куће остане, радости не беше краја. Док смо тако сви скупљепп стојали око Милол,уба, наде мн и пехотпце иоглед па Наду, која стојаше па страгш бледа као смрт. - lllта тп је Надо? запитах је. Нпптта; сад ће то проћи, речс мирпо, ал ја видпм како је узбуђепа. У тај мах оназп је Милољуб, приђе јој ближе, те пружив јој руку рече: Надо, зар ми се ви не радујете? Она у нрвп мах задрхта. тада сс мало насмеши, ал пе рече ни речи. Неко ми једпом рече, да су се Нада и Милољуб леио гледали, ал када је ја једнбм о томе упптах, не хтеде ми пшнта призиати ; шта виш.е беше јој криво што сам је о томе и нитала. Како сам знала, да се опа у опште мора чувати од свега онога, тнто душу узнемирује, и како сам осетнла, да је у тај мах била врло узнемирена, не споменух јој о томе вмше пикад пишта, али ми се већ у опај мах учинило да су опн, који су мп о њој и о Милољубу иринове дали, имали ираво. А сад, док је посматрах, како јој се лик час бледилом, час ру-

менилом осипа у онај мах, кад Милољуб с ibOM говори, уверила сам се о томе иотиуно. Ја ју не иуштах из вида. Опа беше час весела и несташна као никад до сад, а час опет тужна, сетна, иа и опет мила, нуна чари као увек. Цело то вече ее Милољуб п.ије одмицао од ње, а видела сам, да су се тешко раетали. Сутра дан освану дивно јутро У Марпној кући већ у велико све на погама. Мало по мало, на се н сватови почеше куппти. Дође време и да се Мара опрашта од својих родитеља и да нође на вепчање. Весели сватови запевашс : „Нзведи брате сестру за руку. и Милољуб иређе Ма рп и поведе је. У тај мах наде му поглед на Наду. Она лако задрхта а ои тешко уздахну. Њему се неће искупити кићени сватови, а она? Она ће поћи да усрећи другога. Одосмо па венчање. II о ручку је било весело, ал тек иосле подне разви ее право српско веселш. У дворишту се ухватило коло, па игра, мислиш не стаје на земљу. Само Милољуб и Нада не иг рају. Она се наслонила на багрену, а ои јој се нагнуо па нешто шануће. Мора да су му речи биле жалостиве, кад је њен лик тако тужан био. Одједаред се обоје упутише колу. Ми се скаменпсмо од чуда и страха. Ал бадава је молисмо да не игр.а, бадава је најозбиљпије доказивасмо, да ће јој игра шкодитн, она је остала при своме. А када јој пајносле приђе брижна мати нреклињући је, да не иде колу, прошаита она: „само мало", иа онда се тужпо осмехну, као да хтеде рећи: та шта ми кратите и тако ће ми то бити иоследњи пут. И ухватише ее. Коло се све таласа, а њих се двоје ириљубили једно уз друго, мислпш ннкад се растати неће. Но за мало, на се уморише вссели и= грачи и чиле играчице и коло стаде. Младеж се разишла ио врту п дворишту да се одмори, не бн ли по ново.могла заиграти, ал њих двоје се ие растају. Кад у један мах сватови почеше поново пграти, оназим ја да њих исма у

172

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 11