Женски свет

духу, који би нама и еашим народносним нотребама одговарао? Не! Срећа нашег нодмлатка нам је увек на језику; ну на остварењу те среће врло мало ми радимо, гато нам је сведок и тражење „добро ва снитаних матера!“ Но имамо и таких жеља, на остварењу којих свим могућим силама радимо. Једна таква је жеља и та, да су нам мајке за тим, да нм љубљена једииица говори који други језик, те да би тим ноказала своју светску' изображеност. За постигнуће тог „светског" изображења шаљу нам се младе Срнкиње у клостере. Сиромашније нодражавају богатијим, те и оне теже за клостером. Ја сам бар сто нута чуо оваку похвалу о Српкињи девојци: „Господине, против те девојке не може нико ништа рећи, „васпитала“ се у клостеру а ирочитала је сијасет немачких књига“. И заиста у друштву се она ноказала као „хох нобл“. Њој је сиромашан срнски језик да се на њему изрази, она ти сваку другу реч туђу употребљује. Столови те „васпитане“ Срикиие пуни су књига ал немачки! Њој је српска књижевност сиромашна а не зна је? Маленкост! Којешта! рећи ће ко, Не! Нпје! Будите уверени, да мали узроци рађају велике последице! Ја у томе употребљавању страних речи видим омаловажавање свога језика, у куповању туђих књига видим омаловажавање и нехат ирема својој књижевности, коју смо

ми дужни свим силама потномагати: Ал кад таке Српкиње имамо, не можемо се надати, да ће оне умети омилити своме иороду српски језик и српску књижевност, по ономе: „што је дикла навикла!“ Погледајте наше имућније домове. У сваком том дому видићете ио један стран лист. Цена му је велика и кад хоће да га похвале, рећи ће; то је најскупљи немачки лист! И тиме су и критику изрекли. Понудите им срнски лист, он им је скуп, или ће рећи: волијем за те новце држати немачки, па бар знам штачитам! Ја, драге Српкиње, из искуства говорим, то је жалосна истина, о којој сам се не једанпут, но бар педесет пута уверио. Имамо ми за наше женскиње ето „Женски СвеР 4 па зашто не би могао он бити украс српске куће ! Истина и њега бих требало наши књижевници морално боље да помажу, јер и они траже добро васиитане матере, па би у реду било да и на остварењу томе пораде, но надајмо се, да ће си они томе радо одазвати, само наше женскиње нека се одазову са материјалном помоћу. Драге Српкиње! Ја вам овде рећи ће те очита буквицу. Не, није. Руку на срце, па признајмо, да нас има таких, те свим могућим силама тежимо, да све оно исправимо, што не ваља, а то ћемо онда моћи, кад искрено признамо наше махне, и њих се клонили будемо. Турија. Јов 3. МедуриЛ.

Јов З. Медурић.

НЕКАД И САД.

(Р АСMАТРАЊА УЗ МЕСOЈЕЂЕ).

IРIШ' а Д У данашњем добу погледимо око Ш им| себе, свуда ћемо скоро опазити 18вЈ1ш1 како се нрилике изменуле, цео дру штвени живот добио је сасвим други облик Не морамо се тако далеко винути у иро шлост, не морамо уздизати и уздисати „старо, добро време“, треба нам врло кратка ирошлост, па да при сравњивању увидимо, како је све другчије постало. Ко није слушао приповетке од својих старијих, како се у њино младо доба

живило, како је свет био друкчији, отворена срца, у пријатељству искрен, како се врлине поштовале, како се у невољи помагало. Ео није све ово слушао, велим, а при том му није на ум падало, какавје данашњи живот, лицемерство, притворност, окорелост, п све остале модерне врлине. Благодаран би посао био побележити и описати све ове особине данашњих људи, а још благодарнији посао би био то за каквог друштвеног психолога, да им нзнађе

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 1.