Женски свет

између чаша извиру)е, и са чуђењем носматра она два, три нара, што усамљени по дворани играју. Човек би мислио, да ти младићи за то не играју, што нису иознати са играчи цама (ма да их ни то не би могло извинити), али кад свирка напослетку стане, и играчице се почну но дворани шетати, они један uo један долазе п нридружују се њима. Том нриликом ћемо одприлике овакве разговоре чути. „Зашто господине не играте? -1 „Знате, госпођице, ја окретпе игре никад не играм.“ А кад би истину хтео да каже, ваљало би, да је његов одговор: ~јер не знам играти “ Пролази друга груна. »Мени се чини, господине, да ви већма волете код астала седети, него да играте?“ „Драга госпођице, ја игру остављам млађима од себе, то је за њих, ја сам већ магор за тај посао. [Та за Бога, има му већ 24 године!] Већина нак младића стоји оиет у сред дворане, и посматрају мимо иролазеће госнођице, као да би хтели из одела да ирочитају, каква је која „партија.“ Но овде морамо у нечем бар извинити младиће, што се тако тешко одваже, да прнстуие једној или другој играчици, било у игри, било после игре. Тешко ономе, ко приступи п замоли коју играчицу да игра, нли се усуди, да ироговори с њоме коју реч; биће сутра одмах: ~3нате л’ шта је ново? Н. Н. узима ову и ову. Знате сви су већ на забави синоћ то говорили. То је свршена ствар.“ Сад извол’те, играјте. Дабогме, да је ово иостало баш усЈвед кривице младића, што се неће наћи ни један, који би са свима редом играо, него свакм мисли, да се за цело вече наиграо, ако узме једну играчицу, иа једапнут обигра. А шта да кажемо за девојке, које су из сграног места дошле на забаву, са уверењем, да ће се вал,да у страном месту бољ~ провести, него код куће. Свака ће се у почетку забаве већ разочарати Нема

ту сад обзира, да. се иази на гошће, мла дићи данашњи неће да се труцкају, док не дознаду, каква је „партија“. А кад би зналп ти младићи, са каквим ружичастим погледом и мислима долази девојче на забаву, кад би знали, којшко је можда и материјалиог напрезања од стране родитеља учињепо, само да им женско дете добро проведе назабави, кад би све то знали, велим, онда би им савест можда сасвим другчије испуњавање своје дужпости дикгирала, не би тако блазирано гледали у овај свет. Јесте, играње све више изилази из моде, а младић, који хоће да покаже, да са духом времена корача, не може се дабогме ио дворани вртити, да тиме можда код својих другова и подсмех навуче, илн да иокаже тиме, да ]е од старог шлога. Млађи виде од старијих, иа тако је дошло врем Ј. да млоги младић држи играње као нешто, што није ни мало паметно, па у детињству и не научи, а на забави тек неће учиги! Отуд онда онај стереотиипи изговор „ја не играм". Не треба ни мало да се чудимо, што ће iio гдекоји младић после забаве, па којој је стојао у сред дворане, седио за асталом, и гледао како други играју, рећи сутра дан својим друговима „ала самдобро нровео синоћ на забави“. Та он друпшје и не зна, он себе не сматра саучесником забаве, већ само као гледаоца, а за то је доволша миожина света, иа да се он нагледи и добро ироведе. Ие иита он, и не брине се о томе, како се играчице провеле, не мари он, што су играчице са том намером дошле да се изиграју, све он то не мари, он се добро провео и седећи. Заиста човек не зна шта ће да каже, гледајући са каквим великим трогаком су скопчане садашње забаве а како мало одговарају своме иазиву и цеЈви, како се на њима човек мало, тако рећи пикако, забавЈва. М то није појава једног места, не бивају забаве таке у једном месту, него је то нојава оишта, са свију страна се чују тужбе оваке врсте. Док су некад девојке ишле веселе и радоспс иа забаве, дапас иду са неком

6

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 1