Женски свет

ње не беше и големе љубави ирема њој у наших старих, народ би наш, сред толиких мука Фараонских, био збрисан из историје живих народа. Јест, ваистину, „што је зраку топлота и свеглост, не можеш их одвојити, то је Србину вера и народност“. Са големе љубави према вери и са живе побожности, беше у живогу наших старих кућа, породица, општина, друштво више братске љубави, више слоге међусобног ноштовања. више поштене речи и карактера, више ноноса и достојанства српског. Стара српска кућа и стари наши миловаху цркву, неговаху побожност домаћу. Сгара срнска кућа палила је кандило пред иконом божјом, палила свећу воштаницу простирала сламу божићну, месила чесницу, вареник варила, држала и штовала ност, колач резала и крсно име светковала, једном речи, цео живот кретао се у духу хришћанског закона и морала. Ако овде и онде видите данас негато јаче вере и љубави, скромности и задовољства, све је то плод живота старе epii ске куће и старог домаћег хришћанеког васпитања. Данас, од како су сриске куће иопустиле и напустиле домаће хришћанско васпитање и лепу побожност народну и дивне обичаје народне, а ова надри-цивилизација избијала из српских кућа здрав и чист зрак светлости лепог нам православља, те нестаде једноставног и нростодушног живота српског, са слабих религиозних осећаја, слабе љубави, ми виђамо како се љуљају и посрћу среће многих породица и општина, и сав живот народни креће иутем, који не води добру и срећи. Ова наша ледена равнодушност, чама духовна, губитак идеала, слабо одушевљење и самопрегорење за све, што је лено и племенито, ноквареност срца и душе, све су то нлодовн ослабљене вере, отупелих религиозних осећаја, слабе љубави ирема врлинама хришћанским. Па зар на догледу оваког стања и оваких ирилика и оваке опасности, нема лека, нема спасења за сриско срце. за душу и савест ираеославну ? Зар у нами самим нема више осећања за оним, што се нашим ро ђеним зове? Има, Србине брате, у нами

лежи спас, ваља га само оживити, дићи и подићи. Лепо је и мудро речено: „Не пропада народ у ког је живе свести у опстанак и тврда вера и уздање у се.“ Будимо мудри, будимо евесни и савесни где год нас има, свак на својој пошти, свак у своме нозиву и раду. Али у времену и у нриликама наше садашњице, v данима какви доћи могу, има једио место, једна светиња, којом не може никакав нараграФ заповедаги, а које може спасти и одржати, које може распламтити пламен вере, уздићи љубав према цркви, очувати и подржати име и понос народни. То место, та светиња, то је куЛа сраска , топло огњиште наше, домаЛа црква наша. Ако икад данас треба да је куИа сриска бранич вере и народности чувар обичаја и језика матерњег. Кућа и нородица најлепша је црква, љубав мајчина, најдичнији проповедеик слова божјег, послушно дете и најмилији слугаалац скромне побожности. Мила кућо српска и Србине брате, и Српкињо селе, теби се обраћамо. Ти си кућа српска, огњиште наших првих осећања, ти треба да си раеадник свега нлеменитог и лепог, ти ваља да си огњиште најчистије љубави и идејала а хриш ћански идеали најбоље крепе и челиче срце и душу, те их за живот оружају и снремају. Мила кућо српска! Наше добро: српство, нравославље! Око тих драгоцених добара и тих великих светиња треба да се окрећу све мисли, све жеље, сав рад наш. Овим светињама ваља хранити и појити душу и срце домаће омладине наше, те им из малена још усађивати љубав нрема тим светињама, милити им веру, неговати побожност и челичити их у родољуб.љу. Чим се душа дечја запоји у младости раној то остаје у живом спомену до позне старости. Кућо српска, и ти свештенице у кући Срнкињо мајко! Слади, утврди и омили деци својој молитву, веру и цркву; васпитај их у духу св. вере православне, ојачај их у побожности и врлинама хришћанским, јер све то носи собом среће и благослова Чуј само! Кад је оно 1809. г. Њшолеои

ЖЕНСКИ CBEf . &». 5.