Женски свет

Проклињо сам небо, земљу Што ме на свет таког створи, Вапијо сам глас на Бога Што бар мене не умори. Да не мислим о мукама Што трпеше на бојишту, Да не слушам гласе њихне Како туђу помоћ ишту. Та нам рана ирође мало И почесмо живет надом. А несрећа зао дух нам Уцвели нас опет падом. То је било око подне, Кад најјаче зраци сијну, Од жалости оболела Жена моја тад премину.

У Милутовцу, 23. Фебруара 1894. год.

Тад остадох сам у кући Са млађим ми синовима, Надајућ’ се да ћу радост Дочекати можда с њима. Још сам у њих наду им’о Да поред њих видим срећу, Мол>ах Бога да доживе Да запале оцу свећу. Ал’ кад човек срећу нема Већ се бедан сав увио, Боље б’ било по сто пута Да се није ни родио. Нада моја у два сина Изгуби се ко у ноћи, Од болести пострадаше А ја остах у самоћи.

Не могавши више гледат’ Кућу, где сам пево некад, Одем из ње у иустињу У којој ме видиш и сад. Пустиња је гола земља Нема жића трави цвету, Па и човек већ опусти Кад изгуби све на свету. И пустиња среће има Да не буде увек сама, К њој долази само онај Ког’ обвије густа тама. Ето сада мој младићу До чега ме живот дово, Због чега сам у пустињи Усам.љено старост прово.

Стана Равићева учит.

„РЂАВО ВАСПИТАНА ДЕЦА.“

1ШГ ако се овде само 0 Рђ аво васпитадеци говори то је и код жен§|fe~ CKHX изнет само пример рђаво васпи1$ таног детета, а разуме се, да је добро васпитано женско дете баш противно од овог. Па како нам огатроумно износи писац раздражепост родитеља, кад већ виде да су сваку моћ над дететом изгубили. Родитељи, који своју децу никад озбиљно не казне, већ им само непрестано прете дочекају, да им дете огугла, и научи се да те претње нису озбиљне, јер ни једна никад није била извршема. „Ако се дете не разјари и не помами, оно fie мислити о сасвим друтом чем док му се иредикује: .... „Док ми ти то све исприповеда, наш шаров ухвати 99 мува““. Зато опомиње родитеље, да своју децу казне врло ретко, али уједно и врло строто. У том начину прелази писац све важније моменте, које су при васпитању од великог утицаја, и пошто увек говори о рђаво васпитаној деци, то су изнешени ноглавито они моменти, који баш дете ква ре, а не они, који ra поправљају. Да наведемо један пример. „ Дратутинв! узми свој огртач .

„Мамо, не треба се узалуд мучити“. „Мати: Потледај како се облачи! диже се заиадни ветар, барометар иада; узми та кад ти кажем 11 . „Али, мамо, ја ге уверавам, да неће бити кише“. „ Прошлота четвртка , идуби ка уја ку , ти пе беше ионео твој отртач: киша удари , и ти си био скроз мокар “. „Јест, али си ме прошле недеље приморала да га узмем, а никад није било лепшег времена“. .... „Ако се мати одлучила да буде нослушана, она ће додати осетљиво : Знаш ли ти да си ми досадан с твојим разлагаием. Узми твој отртач: ја тако xofiy“. „По томе на што читав сахат држати мала предавања о ваздушним нојавама, те да се на крају једва дође до коначне наредбе ?“ „Ово „ценкање и , еби се послушноет искамчила, јесте главна мана васпитања по осећању, правца, по коме се упуштате, с више или мање успеха, у редовно убеђи вање, место што би требало да заповедатеА Ето то је само један пример, који пи сац наводи под насловом „уцењена послушност*, а колико их такових има у овој књизи.

Бр. 8. ЖЕНСКИ СВЕТ.

117