Женски свет

малој постељи лежаше истрошено и провидно тело. Једва је могао нознати г. Дуранд младу девојку која је нре три месеца код њега била. Само два велика, унала ока показивиху, да она још живи. Уилагаен коракне натраг „Шта јој је?“ „Кажу да је сушица, али ја не верујем. Сиромаштво је ту, које ће да је умори! Са мало новца бих је била однела у који здравији предео, тамо би она оздравила.“ За тим викне болесницу по имену, а она лагано баци поглед на г. Дуранда. После неколико тренутака познаде га и изнемоглим промуклим гласом га занита : „Јесте ли већ читали?“ Он јој пружи жуту књигу. Слова јој почеше играти пред очима; али се она усили и кад прочита наслов, тихо узвикне од изненађења и ухвати књигу својим слабим ирстима. Лака румен обли јој лице, срећан осмејак се укаже на укоченом лицу, за тим паде онесвешћена на узглавља. „Мртва!“ повикне старица; Бог да јој душу прости. „Долази к’ себи, мир, хоће да говори.“ Нагне се над болесницом, и слушаше неразумљиве речи, које она тешком муком изговараше, једно „хвала“ зачује се са њених усана и пружи измучену руку из давачу. За тим усиљено држаше књигу и изнемоглим прстима ноказиваше на наслов од књиге; у једанпут одгурне књигу од себе и страшним гласом викне: „Већ je касно.“ Крв јој појури на усга. Док се старица бавила око умируће, г. Дуранд седе иа једну столицу. Очи му се напунише сузама Хтеде старицу тешиги, али од жалости не могаше ни једне утешне речи изговорити. „Та он.а је морала већ и на земљи анђео бити!“ рекне он нанослетку, „0, што се тога тиче, добро сте је познали", сагне се да нодигну књиг.у, коју је болесница одгурнула. „0 како је она

вас жељно исчекивала сваки дан, сваког часа! Да ли има сроднике ? Дабогме да их има. У великом дворцу Ренес живи иородица де Вилерс у сјају и богатству ; сироту матер ове девојке су они одбацили, јер није била од племеиитог рода.“ , Јамачно вам треба новаца* рекие г. Дуранд. „Новаца? Дабогме, ми немамо више новаца, а ни станарину нисмо платили ; али милостиње не смем примити, то она неће хтети“, рекне она одбијајући, када г. Дуранд испразни новчаник и новац метне на сто. „На то и није милостиња него њена ноштена заслуга“ рекне он. „Она је јамачно много радила, и ако нађете још каквих њених хартија, ја ћу их купити.“ Бог ће је знати, да ли је радила; али она није никад остављала оне лепе приповетке. Чим је коју мени прочитала, одмах је однела у које уредништво новииа. „Икомо“, рећиће ми онда, „то ће нама донети новаца.“ За тим као утучена се врати кући, сиротица, само што би рекла „морам чекати“. И чекала је, чекала жељна, али све забадава. Постадосмо врло сиромашне; ја сам морала Фина узглавља њене покојне матере носити у заложници. „Док добијем новце за своје дело, ја ћу те ствари опет искупити“, говорагае она Спочетка, а доцније ништа и не говораше. А сад ево је добила новац, „али је сад већ касно — w Г. Дуранд не могаше више слушати о том, и без и једне р'ечи изађе на иоље. „Свршено je w , рекне домаћици куће те, „идити горе, она старица је сама. Ја ћу се ностарати за све потребио." Дошавши у своју писарницу, дозове једнога од млађих, „Постарајте се, да се ни један нримерак романа „Све до смрти“ не ирода. За један час нека се уништи цело издање тога романа.

Превео: М. Бандић.

158

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 10.